Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Лазар Трајковић
Тамо где калдрма говори – Врање и његове неиспричане приче
Ако желиш да разумеш један град, мораш прво да ћутиш с њим. Да прошеташ његовим калдрмама кад никог нема, да седнеш на клупу крај чесме, ослушнеш фењере како пламте у тами, и пустиш да ти прошлост шапуће. Тек онда ћеш видети да град није само збир улица, зграда и назива, већ жива душа, коју чине људи, њихове судбине и сећања. А ако желиш да слушаш срце неког старог српског града, не тражи га далеко – слушај Врање. У Врању улица има колико и прича. Свака калдрма памти кораке нечије младости, нечије љубави, нечијег збогом. Испод прозора једне старе куће, кажу, стајала је девојка са плетеницом до струка, певала је тихо да не пробуди комшиницу, али довољно гласно да он чује. Он – младић у војничком капуту, са чизмама пуним прашине и очима пуним наде. Њена песма и његово ћутање били су једини дијалог те вечери. Сутрадан је отишао на фронт. А песма? Она је остала у зиду те куће. Чује се, веле, кад дува јужни ветар. Можда баш зато у Врању ветар никад није само ветар. Он носи сећања, понекад и сузе. Прође ти поред уха као тихо „извини”, или „волим те” што се никад није изговорило. У том ветру има нечег више од ваздуха – има душе. На чаршији, код старе пекаре, један деда сваки дан седи и храни голубове. Носи шешир из млађих дана, онај што му је поклонила жена за коју каже: „И дан-данас, кад затворим очи, чујем јој кораке по соби.” А кад га питаш како је, само каже: „Ја сам добро. Њој је гроб ближе цркви него мени кућа.” Па се насмеши, да сакрије оно што очи не могу. Ето ти приче – тужне, али пуне љубави. Баш као што је и град. Улице Врања нису равне. Оне се пењу, спуштају, завијају као и судбине оних што по њима ходају. На углу једног сокачета некада је био дућан где се куповала чокањ ракије „на вересију”. Тамо су жене долазиле да се посаветују, мушкарци да се исповеде без попа, а деца да чују оно што им мајке не би рекле. А данас? Остала су само врата, са звонцем што више не звони, али кад прођеш поред – некако ти се чини да ће се унутра опет зачети разговор. Врање је град где свака ствар има своју душу. Чесме не служе само за воду, оне служе за разговоре. Ту се кажу најтајније речи: „Волим те”, „Опрости”, „Врати се.” У малој кући на крају врањске чаршије живео је обућар Спасоје, човек с великим срцем. Сваког дана седео је испред радње и читао старо писмо од девојке која је отишла у Београд и није се вратила. „Нисам отишао за њом”, говорио је тихо. Кад је умро, људи су и даље долазили, остављали по пар старих ципела „за Спасу”. Данас, кажу, кад прођеш поред његове радње, чује се тихо шкрипање коже – можда срце које никад није заборавило. Кажу да сваки сокак има своју тајну. Неки чувају љубавне завете између два прозора, други памте кораке девојке која је последњи пут махнула војнику, а трећи – па трећи само ћуте, као да су обећали да неће одати оно што знају. У једном таквом, заборављеном сокаку у Врању, живела је жена коју су звали „тиха Јела”. Није причала много, али је сваког јутра износила столицу испред куће и пажљиво пратила ко пролази. Кажу да је годинама чекала човека који је отишао у рат и никада се није вратио. Није имала ни слику, ни писмо, само његов шешир на ексеру у ходнику. А кад је умрла, шешир је остао, и стоји и дан-данас. Нико га не дира. Као да цела улица зна да се неке приче морају завршити саме. У сенци старих платана испред позоришта, некад су се држале руке, кришом, стидљиво, али чврсто. Љубави рођене ту живеле су дуже него неке написане песме. А опет, нико о њима није писао – остале су у погледима, у додирима, у фотографијама пожутелим од чекања. Ако би некад фењери на врањским улицама могли да проговоре, рекли би више него што историја сме. Говорили би о младим глумцима који су сањали позорницу, али остали да играју живот у тишини. О учитељима који су давали више срца него креде. О мајкама које су чекале синове. И о молитвама које су се, кроз завесе, уздизале изнад кровова, тихе, али постојане. У Врању се живот није само живео – он се памтио. И то тако да постане део града. Није чудо што је Бора Станковић баш овде написао своју бол, своју љубав, своје „несрећно лепо”. Ово је град који се не пише пером, већ душом. Где није важно колико нешто траје, већ колико боли кад нестане. И колико остави за собом. У једном сокачићу, испод старе винове лозе, живи тишина. Није то обична тишина, то је она што прича. Ако станеш, зажмуриш и удахнеш, можда ћеш чути дечји смех, звук шаргије, кораке оца који се враћа с посла, мирис тек испеченог хлеба. То је тишина што памти. Зато Врање није само град. То је велика књига од камена, у којој се свако поглавље чита ногама, срцем и сећањем. То је место где се чак и бол носи с поносом, где се љубав не виче, већ носи у крви. Где и кад никог нема на улици – град дише, памти, шапуће. И не, није све записано. Много тога још чека. Чека да га неко овим сокацима изнова прође, да спусти руку на стари зид и каже: „Овде су живели људи. Сањали. Плакали. И волели.” Јер град без приче није град. А Врање… Врање је једна тиха, вечна песма, која се не пева, већ осећа. Још много прича спава у сенци врањских сокака. Aко пожелиш да их чујеш, дођи – Врање не прича наглас, али срцем шапуће сваком ко уме да слуша.