Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Анастасија Катанић
Не враћам се зато што хоћу
Не враћам се зато што хоћу. Нико се не враћа зато што хоће.
Враћамо се кад више немамо где. Или кад нешто у нама одлучи без нас. Ја сам само ишао. И одједном – ево ме. У сокацима који не опраштају заборав.
Све је мање-више исто. Али нешто боли другачије.
Као кад видиш лице неког ко ти је некад значио, али ти не сме прићи.
И ти не прилазиш, али те изједа.
Калдрма је и даље ту. Тврда. Хладна.
Али није она оно што ми разбија груди.
Разбија ме оно што сам на њој изгубио.
На овом месту сам је чекао. Сваки дан, у исто време. Никад није каснила. До оног дана кад јесте. И кад сам схватио – више неће доћи. Никад ми ништа није рекла. Никад јој ништа нисам рекао. Само смо постојали једно уз друго. И то је, изгледа, било све. А мени је било довољно.
Овде сам последњи пут видео оца кад је носио кофу воде и није знао да га гледам кроз прозор. Није знао да га гледам као што се гледа неко ко ће једног дана да оде, а ти ћеш остати да памтиш како му је цурио рукав.
Овде је брат пао с бицикла. Крв је ишла низ лице, али се смејао.
После му је живот преломио кичму, али се више није смејао. Није био такав човек. Није било времена за то.
Ту, на углу, сам стајао кад су јавили да је баба умрла. Није било драме. Само једна реченица. И једна пауза. Пауза која ми још траје.
Нисам плакао тада. А сад бих. Не због ње. Због себе.
Што сам толико ствари пустио да прођу као да им није место у мени.
Сада стојим овде и гледам у камен.
Не зато што волим калдрму. Нити град. Нити сећања.
Него што једино овде и даље осећам нешто. Било шта.
Понекад човек мора да дође на место где се распао да би поново чуо себе.
А ја сам се овде изгубио више пута.
У једном погледу. У једном одласку. У једном „Ништа није било.”
А све је било. И свега је било. Само више нема.
Ови каменови – нису они чврсти. Ја сам био мек.
Нису они хладни. Моје срце је прво пукло.
Нису они криви. Ја сам пустио да прође.
А сад стојим, трепћем, и вучем ваздух. Као да ће у њему бити нешто. Глас, мирис, корак.
Али нема ничега.
Све сам оставио овде, али оно што највише боли – није остало мене у томе што је остало.