Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Бојан Брњош
На другој страни имена
(Петровград, пролеће 1936. године)
Неки градови имају више од једног имена. А неки толико да их забораве при сваком новом праскозорју. Петровград је тада још носио краљевско име, али под калдрмом, у води и на зиду синагоге већ је тихо стасавала нова промена. Само то још нико није знао. Нико, осим моста.
Постоје мостови који воде с обале на обалу. И постоје они други, који воде из човека у човека, из живота у оно што је остало после њега. Жупанијски мост је био оба. Он није волео пажњу. Био је ту да спаја, не да памти. Али с временом се научиш да памћење дође само, као реченица коју ти неко повери и оде. Жупанијски мост је чувао те реченице, имена изговорена при преласку, шапате заљубљених, речи заклетви и издаја. Све је он знао. Само је ћутао.
А најдуже је ћутао о онима који су се враћали. Јер кад пређеш мост са лажима, он ти то не заборави. Само те пусти да мислиш да си прошао. Док не буде време да ти каже шта зна.
*****
Те вечери, под сивилом пролећне магле, младић по имену Вид трчао је ка мосту, чврсто стискајући десну страну капута. Лопов ситног калибра и још ситнијег морала, јурио је с ковертом у унутрашњем џепу и страхом што га је стезао око чланака. Начуо је да је у тој коверти нешто вредније од новца – један уговор, пар иницијала и параф човека чије се име није смело изговарати наглас у кафанама. Вид није знао тачно шта је украо, али је знао да је битно. Довољно да га траже људи који нису навикли да питају два пута.
У исто време босонога девојчица се враћала својој кући из другог правца и ужурбано је трљала дланове један о други. Али услед изненађујуће прилике која је трчала према њој, склонила се у сенку почетка моста.
У младићевом трку десило се нешто чудно – ни светлосно, ни громогласно, већ готово тихо: мост се исправио. Камен се затегао, ваздух задрхтао. А време се једноставно замрзло. Младићу се поглед замаглио и у обрисима те магле назирао је силуету.
Био је ту старац са шеширом од филца у фраку, наслоњен на штап. Није се померао. Само је чекао. Магла се растапала, попут даха на стаклу и речи одјекнуше са средине моста.
– Нећеш моћи даље, знаш – рече покушавајући да се исправи.
– Ко си ти? – Вид упита, не знајући да ли да посегне за ножем, који је увек носио са друге стране капута, мада га никада није заиста користио или пак за речима. Зазвиждао је, брзо. То је радио несвесно, увек када је осећао узбуђење. И то га је уваљивало у многе невоље.
Ипак, у његовом гласу било је више дрхтаја него претње, иако је испред себе видео беспомоћног старца. Мост је био пролаз, Видов пут ка бекству у неко боље сутра.
Човек наспрам њега подиже шешир и накратко погледа у небо, као да тражи дозволу.
– Звали су ме Алајош. Пре много година сам водио књиге Дунђерских. Онда сам постао… ово – показа штапом на камени лук. – Чувар. Први слева кад улазиш у заборав. Сад записујем имена оних који их изгубе кад пређу овај мост.
Рекао је то мирно, као да говори о свакодневном послу – да разврставаш речи по тежини. Његов осмех није био злурад, нити благонаклон. Био је озбиљан у намери да учини све што је имао у плану.
Вид некако провуче горак осмех:
– Не верујем у бајке. Ко год да си, склони се.
Још једном зазвижда. У моменту му се учинило да је то једини звук који их окружује. Алајош слегну раменима и благо се наклони.
– Мостови не траже веру. Само памћење. Ако пређеш, заборавићеш зашто си кренуо. Ако останеш још мало, можда се и сетиш ко си некада био.
Тишина паде као стари капут. На другој страни моста чекао је град. Димњак, речни ветар, кораци младих девојака који одзвањају корзоом. Вид се осврнуо и погледао преко ограде. Вода је била црна и тиха, а магла је поново пала, али не с неба – долазила је изнутра. Није више знао ко га јури. Нити зашто. Као да је при дну моста могао видети једну сенку која се помера у овом театру лудила на чију сцену је ступио.
– Шта је у коверти? – упита Алајош тако да га трже из размишљања, а његов глас више није био само обичан глас старца. Био је то звук старог сата који куца у празној кући.
Вид извади хартију из џепа. Била је изгужвана и влажна, и приметно, један део мастила се размазао исцртавајући чудесне облике. Био је то поверљив документ из министарства, нешто између предлога и упозорења. Ипак, једна реченица се пробијала кроз размрљано мастило и црвенела се као свежа рана:
– Име Петровград више неће бити у употреби.
Ништа више. Ново име, ако је икада било записано, било је прецртано, замућено временом или намерно остављено празно. Било је то попут гледања у надгробни споменик с обрисаним епитафом. Град је тек продисао, а већ му пишу крај. Само без потписа. И без датума.
Алајош је погледао папир, па мост.
– Значи… Све смо ближе.
– Чему? – Вид упита шапатом, који је подсетио на звиждук.
– Забораву једног имена и доласку новог које још нико не зна, али ће га сви носити. Наравно, та коверта не сме напустити место на коме обојица стојимо.
На другој страни моста, кроз измаглицу, синагога је ћутке вирила. Њене звезде биле су заклоњене, али не заборављене. Као да и она чека да чује како ће се град убудуће звати. Ту, у зиду који памти молитве без језика, име које долази већ је пулсирало. Немачко име. Словенско име. Херојско име. Име које још не зна ни своју причу, али већ гледа град кроз решетке будућности.
– А ја? – упита Вид. – Хоћу ли и ја морати да носим ново име?
– Ти већ носиш туђе – одмах му узврати Алајош. – Узео си га кад си први пут слагао зашто прелазиш овај мост.
Младић је стајао на средини моста, али имао је осећај да је већ прешао пола света – уназад. Коверта у његовим рукама више није била документ. Била је тежак камен истине коју није тражио. А мост… Мост је дисао испод његових стопала. Као да чека да чује признање.
Први пут у животу схватио је да није знао ко је био када је стигао до овог града. Нити када је из њега бежао. Град му је дао име јер је тражио да има лице. Дао му је улицу јер је био само сенка. Дао му је кров, ћошак кафане, пар људи који га нису питали превише и Вид је то звао слободом.
Али није то била слобода. Био је то бег. А сада га је стигао.
– Зашто сам овде? – прошаптао је. Није питао Алајоша. Питао је мост. Питао је град.
Сетио се прве вечери у садашњем Петровграду. Године 1926. снежне тишине, звезда над главом попут избушене хартије и себе са подераном торбом и лажним документима. Чуо је тада дечји смех из дворишта синагоге. Видео жену како спушта свећу на прозору. Чуо реку како тихо зове по имену које није разумео. Град му је дао место где да се сакрије. И сада када стоји пред доласком новог имена, као пред божанством које не тражи веру, већ огољену душу, схвата да му град није дуговао ништа. Али му је он дуговао истину.
– Нисам хтео да украдем град – рече тихо, скоро детиње. – Само сам хтео да ме негде прихвате. И не ословљавају по имену које су ми дали они што су ме бесомучно тукли као дете. Хтео сам да заборавим Давида.
Алајош је ћутао. А мост под њим задрхта, као да је прогутао јецај.
Вид, или Давид, погледа према реци. Њена површина није одражавала маглу нити светла, већ његове године, његове грешке. Све што је сакрио, сада је плутало површином.
– Име не мења град – рече Алајош, тихо као да се плаши да разбије нечији сан. – Али име мења човека који се усуди да га изговори без страха.
Вид је затворио очи и задржао дах. А онда је наставио преко моста. Истог тренутка и девојчица се даде у трк према свом дому, неспретно покушавајући да избегне додатне расекотине на табанима, успут се питајући да ли је све што је видела само последица њеног умора и непрегледне маште.
*****
Следеће године није се догодило ништа. Ни оне после. Али 1946. године град је заиста добио ново име. Мост је остао исти. А име Вид никада више није поменуто у записима.
А понекад камен би тихо зашкрипао и причао испод ногу пролазника о сусрету Вида и Алајоша, одлукама донетим у ситне сате и сећањима без којих Зрењанин не би био то што данас јесте.
Деца су, кад би прелазила мост у тишини, понекад чула звиждук, кратак, топао, као да их неко дозива из другог времена. Не са намером да их уплаши, већ као подсетник да се истина вреднује више од било чега. Мост је тада дисао заједно са њима, попут живог бића које памти више него што открива. Био је то праг између знања и заборава, место где свет не тражи да верујеш, већ да се сетиш.
Само је једна девојка те године при преласку преко моста обишла сваки лук, благо их додирујући и осмехујући се, тиме стављајући печат на параграфе својих сећања, у које је неретко сумњала. И наравно да је чувала тајну. Све до часа када је добила кћерку коју је назвала Видосава и која ће касније својим вољенима препричавати чудну причу о старом Жупанијском мосту.