Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Мирјана Лаиновић
Царичина
Кад год би мирис постао неподношљиво јак, под изговором да је време за предах, подизала сам руку и читава свита би се укопала у месту. Стајали бисмо тако, у трави до колена, обасјани сунцем, са ореолом ситних мушица око главе. Ја бих се протегла на коњу. До прелаза у стварни свет преостао је још само тренутак.
Нисам се обазирала на светлуцаве грашке зноја које су падале са чела младог коњушара пред моје ноге, док ми је помагао да се спустим са коња. Користила сам прилику да се бедрима још једном очешем о глатке коњске сапи, чији воњ носим у ноздрвама откако смо кренули из Сврчина. Моја тешка свилена одора, добијена на дар на једном од многобројних путовања, није се могла поредити са сјајем и лепотом коњске длаке која подрхтава под женском руком.
Свет који се до пре који минут неумољиво гегао, час лево, час десно у ритму коњских корака по уској планинској стази, коначно се умирио када је моје стопало дотакло тло. Том чаробном тренутку додатно је допринела утрнулост између препона, која се претварала у жмарце, пошто сам склизнула из седла. С нестрпљењем сам очекивала тренутак када ће ми резак планински ваздух прострујати кроз рукаве, све до пазуха и трбуха. Тако нешто нисам доживела никада и нигде осим овде у овој нигдини, где се гнезде белоглави супови, где се на сваком кораку може попити лековита вода са извора и где се ноћу свици не разликују од звезда јер се пале и гасе истовремено у мрклом мраку.
Док се пуне земљани врчеви изворском водом која ће после клизити мојим белим грлом, крећем ка опојном мирису због којег смо застали. Преда мном се простире ћилим лепши од пода у Венецији на којем сам стајала док су ме проглашавали почасном грађанком Млетачке републике, иако им то касније није сметало да ми иза леђа говоре да сам „dona perversa” и непријатељица католика. Многи су ми то замерили у краљевини, али ме њихово мишљење не погађа много, докле год ме мој муж у својим повељама назива „благоверном и христољубивом”. Моји пратиоци и чувари не слуте какву тајну крију та моја застајкивања на путу до коначног одредишта и зашто смо се баш сада, уочи Ивањдана, после дужег времена упутили у мој летњиковац на Пештери. Једнога дана ћу морати са неким да поделим ту тајну, али не са њима, јер би ме то могло коштати главе.
(Морам предузети нешто како бих осујетила намеру свога мужа. Знам да шурује са оним Палманом Брахтом, из Штајерске, капетаном најамничке гарде, коме безрезервно верује јер једини поред мене сме да му се супротстави. Послао га је у Немачку да преговара за руку ћерке Фридриха Лепог, која је требало мене да замени, пошто се разведемо. Несрећна девојка је убрзо преминула и план им се изјаловио.)
Занесена толиком лепотом испред себе, мирисом биља, плаветнилом неба, моћним жубором невеликог Увца, који је извирао недалеко од места где смо застали, песмом зрикаваца и птица, присетих се свога венчања пре четири године, на Васкрс лета господњег 1332. године у Цркви Светог Ђорђа у Скопљу. Мој лепи, стасити муж стајао је достојанствено поред мене, устрептале и срећне. Хтела сам под пазух да му се завучем, онако високом, да му станем у зеницу ока, кад год прогледа, да прво мене види. А сада ми црна врана вуну преде.
Дозивају ме. Брину да не нагазим на змију. Да ме не уједе пчела из оближњих вршкара. Да ми не изгори лице од сунца. Да се не оклизнем на углачану стену. Да не прхне птица из жбуња и уплаши ме. Да не уберем нешто црвено или зелено, од чега може да се полуди. Да се не оклизнем на пужа голаћа. Да не запнем о жилу неку која се не види у трави. Да ми не улете ситне мушице у уста. Да ми не упадне руб хаљине у топлу крављу балегу. Да ми мисли не одлутају тамо где не треба.
Правим се да чујем шта говоре. Колико је људски глас слаб у односу на шум ветра, рику говеда, зујање пчела, хук воде. Сећам се моста преко Вардара, направљеног да прва крочим на њега. Била сам горда. Да сам тада знала да ћу се у зиму 1348, бежећи од смрти, наћи на тлу свете земље, где нећу моћи да спустим своју господску ногу, где ћу бити омражена и тешка свима, умела бих више да ценим свако парче земље које сам дотакла. Требало би да благословим сваки део пута који успем да прођем сама, попут било које чобанице или планинке у селу.
Помислих како целог свог живота прелазим с једне обале на другу. Подижем главу високо кад треба боље да видим и сагињем је када треба боље чујем. Правим дугу и тамо где није било кише, сијам када у држави грми и сева. Захваљујући мом браку, Србија и моја домовина су постали велики пријатељи. Успоставило се да могу много тога. Само сам пред једним немоћна. Зато сам овде. Са мном у пратњи, као коњушар, је један странац који само ћути погнуте главе. Још на поласку сам објаснила пратњи да је неук и невешт причању, да пати од неке тајанствене несвестице, која га хвата ненадано и без икаквог предзнака, тако да су га се клонили и ни реч са њим нису разменили. На моменте сам помислила да га нико и не види осим мене. Станко му је име.
Сагињем се ка земљи да помилујем траве око себе. Откидам их једну по једну и стављам у црвену ткану торбицу која ми све време виси преко рамена. Поклон од мајке. Неке од њих, попут кантариона, мајчине душице, невена, жалфије, милодуха, хајдучке, мацине траве и ивањског цвећа, препознајем, али нисам сигурна да бих умела да препознам разгон, анђеоски корен, враниловку, матичњак, подубицу и кичицу, поготово што уз ретке траве увек иду и њене верне копије које, као и све лажи, имају за циљ да нас обману и убеде у своју аутентичност. Када превару откријемо, онда је већ касно, јер лековите траве је немогуће пронаћи по други пут на истом месту. Зато треба отворити четворе очи, своје и оног ко у мору безначајних травки уме да угледа ону праву. Чај који се прави од прецизног односа одабраног биља, где један грам може довести до погрешног исхода, прави се у води са извора који змија чува. А овде их има много. И извора и змија.
Глава мог коњушара се извила нагоре, па благо напред, као знак да је време да наставимо пут. Сунце ће сутра чак три пута застати на небу, али у овом тренутку то није био случај. Као да му се журило на починак. Преко рамена су ми пребацили огртач од овчије коже јер је са сумраком почела да ме хвата и блага дрхтавица. Ноћи су овде изразито хладне, без обзира на то што је лето. Станко је изненада затегао узде дорату како би направио искорак у страну, вадећи истовремено из џепа малу дрвену бритву, почео да сече полеглу траву, посуту ситним белим цветићима. У ваздуху се осетио тежак опојни мирис, који ме је ошамутио и изазвао благи дремеж. Када смо најзад кренули са драгоценим товаром, сумрак нам је већ био за петама, са жељом да нас претекне. Учинило ми се да сам разабрала речи иза себе: „Трава ива – од мртва прави жива.” У себи сам понављала ту реченицу све до хладног прага куће где ће мој биљобер и травар исплести венац од цвећа и ива траве и оставити га испред куће. Ова ноћ има јаку исцелитељску моћ, која нестаје са први зрацима сунца. Ујутро су слуге пронашле венац, као да су биљке тек убране, што се сматрало добрим знаком.
Нека остане тајна да ли сам се попут свих других нероткиња које жарко желе потомство ту ноћ тајно искрала из одаја да бих се провлачила кроз венце од јованове траве, а онда се окупала у реци да бих спрала урок. Нека остане тајна да ли је мој коњушар Станко у ствари била прерушена Стана, јер, по веровању, за успешну трудноћу и здраву бебу потребно је било пронаћи жену баш тог имена. Нека остане тајна да ли сам ту ноћ палила лиле са слугама и носила их око куће, амбара и тора како би се направио ватрени круг у који не могу да продру зле силе. И нека буде тајна да ли сам заспала са тек убраним травама испод јастука које сам удисала све до јутра.
Ујутру је сунце први пут застало на небу. Смилуј се мени, Свети Јоване Игритељу. Не поигравај се са мном као са сунцем. Најави ми долазак сина. То те моли Јелена, ћерка кранског деспота Страцимира, зачетника последње владајуће династије у Бугарској и сестра Јована Александра, бугарског цара, жена Стефана Уроша Четвртог Душана Немањића, у народу познатијег као Душан Силни, последњег средњовековног српског краља и будућег првог српског цара из династије Немањића.
Подари ми сина, макар био и нејак, он је залог мом опстанку и љубави коју осећам према овој земљи.
У подне је сунце опет заиграло. Не поигравај се са мном, Крститељу. Подари ми наследника круне. Учини да ово место заувек носи царско име, по мени, Јелени Душановици, потомку Комнина, Асена и Шишмана, жени која је савладала све препреке да би остала у Србији.
Услиши моје молбе, Јоване Претечо, тајниче божји, платићу најскупљу цену за то, када дође време. Не заповедам, но молим трудољубно да ме Срби запамте као вољену и поштовану жену, царицу и супругу цара из светородне лозе Немањића, Душана Силног. Амин.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.