Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Ивана Алексић
Тилисум
Кроз мрклу ноћ, док сваки иксан у кући спава дубокијем сном након читавог дана радова у кући и око куће, земље и стоке; на тавану се чује тихо крцкање. Неко би рекао миши, има их, није да их нема… Ал՚ ово крцкање бејаше другојачије, као да неко лагано спушта стопало и води рачуна да не разбуди укућане који су добрано заслужили свој одмор, као да их разумије и суосећа с њима и зна да има задатак да их чува од свих зала и авети… иако је и сам један од авети.
Ја га знадем добрано. Дијете сам био, ђед ми је причао о њему јер оца нијесам запамтио, мог Видоја убише кад ми беше четврта година, па га се и сјећам кроз маглу, више гласа но лика… Живојин, ђед ми, велио да нас тилисум чува, да бдије над нама и да не дâ никаквом злу на нас ударити, на нашу кућу и стоку.
Вјеровô сам ђеду док бејах јоште мален, толико пута сам се трудио да се умирим ноћу да престанем да дишем, само да га чујем, ал՚ некако ме увијек сан превари и дође прије његових стопа.
Како бејах старији, нијесам придавао значаја више томе јер вјеровах да су то приче за малу дјецу, а и ђед некако занемоћао, па се о томе више није ни причало. Морало се ићи у школу и чувати стока, па често сам заспивао у сâм сумрак, тешко изморен.
У подруму испод куће стајаше нам буради са ракијом и насред саме просторије, која је имала јак мирис мемле, био је један округли глатки камен укопан у земљу. Кад год су ме слали да наточим златне текућине натегом, разумије се, увек сам прво ја мало повлачио, па тек ондак пунио у влашу и носио им. И увијек, али увијек се саплетем о тај камен излазећи и опсујем и божју торбицу и ՚Ристову ћер и све тако редом избогорадим. Да ми је знати ко на то место постави проклети камен, ем што се саплетем, ем што проспем ракије, па се морам враћати да још допуним.
Решим ти ја један дан из ината да га ископам и извадим. Нећеш ти мени довијека белај правити!
Не бијаше тада никога у кући сем ђеда. Не хтедох му смјетати у његовој болести, па одох сам да узмем неки будак и још нешто од алата. Мајка и ја бејасмо у заједници са њим и стричевићима, па иначе не смедох сам узимати штошта без питања.
Кад пођох подруму, зовну ме ђед с прозора:
– Куда с тим, јуначе?
Да му рекнем или не? Двоумио сам се. Што не бих, неће ме ваљда грдити за глупи камен? А и научен бејах да говорим увек истину, ма како црна била.
Како ја рекох, тако он промени боју, зацрвене се, покуша нешто рећи, поче да се дави и паде!
– О ђеде, шта ти је? Ђеде!
Улетео сам у кућу, па у његову собу, успех полако да га подигнем на кревет, дадох му коцку шећера и воде и он се мало поврати, довољно да може прозборити.
– Петко, сине… – завапи ђед слабашно.
– Рекни ми… за бога милога… Куде то пође?
Ја се прибојах да му опет не буде лоше, па остадох да ћутим и гледам у под. Осјећао сам се кривим, а нијесам, богами, знао разлог зашто.
– Опет ћу те упитати… Куда то пође малочас?
– Ја ти, ђеде, реко՚, а ти паде. Куд ти смијем рећи опет? – проговорих скоро плачним гласом.
Куд ме стално сви грде за све, за школу, за стоку, за игру, што би сад неком сметало ово што сам наумио? И какве то везе сад има са ђедом?
– Петко, ђедово све… Ја ти наређујем… Не, ја ти забрањујем да икада ишта петљаш око тог камена! Јеси ли ме добрано разумио?!
Звучао је као да ми наређује, али у треперавом старачком гласу је висила нека молба, скоро као нека врста очајничког преклињања.
Изненадих се.
А онда се збуних.
– О ђеде, па… Ја нисам… Ја не бих… Никад не бих да сам знао да не смијем, да ти… Да ти смјета, да ти је тако битно!
Не издржах више, већ сузе грунуше саме, нијесам их могао задржати.
Љут стид ме би, ко још од јуноша плаче кô жена нека, ал՚ ја не могах да се одупрем.
– Де, де, немој… Нијеси могао знати… ՚Оди ближе… – рече мој Живојин мекше и посегну руком ка мојој глави.
Потурих главу под његову руку и он ме помилова. То поможе сузама да се зауставе и да се приберем.
– Иди донеси нам ракије. Обома.
Изненадих се и зарадовах се поприлично што ћу пити ракије с ђедом! Досад сам морао криомице. Насух нам по једну и таман принесох устима да осетим умилну капатку како ми грије уста, кад ђед рече:
– Стани! За веселе Видоја и Рајка! – рече, одаспе мало на под и попи своју наискап.
Ја се застидех што заборавих на почивше, оца и брата, учиних то исто и искапих је.
– Види се да си вјежбао – рече ђед пола у шали, а пола пребацујући. – Види, Петко, ђедово све… Тај камен што си га наумио ископати… То није обичан камен. То је белег.
Гледао сам га збуњено, док ми је у грлу још тињала шљива.
– Сјећаш ли се нашег тилисума? Причах ти о њему кад си био мали.
Тилисум! Давно заборављени лик из дјетињства, из ђедових бајковитих прича!
– Сјећам се, ђеде, онај бајаги на тавану што живи, иксан сенка! То је било кад бејах мали, не верујем ти ја више у то! – одмахнух руком нехајно, посегнувши за влашом да нам наспем још једну.
– Не хули! – удари ме ђед по руци и ја замало испустих влашу!
– Ђеде, шта ти је?! – излете ми у невјерици.
– Шта шта ми је, јадан не био?! Немој рђаво говорити о њему, није заслужио! Он све чује!
Опет се збуних и помислих да ђед почиње мало да… Знате већ… Мало лута у мислима…
– Знам ја шта ти мислиш, нијесам ја луд! – скоро се брецну на мене, а ја се застидех од његовог погледа, који ме прочита као књигу. А онда болним тоном додаде: – Да ме је твој отац слушао, можда би сада сједео овде са нама, а не…
Нијесам знао шта да речем, ни шта му је то значило.
– Петко, ђедово све… Кад су наши преци почели овдје кућу да праве, овај камен је био овде гдје је и сада. Кажу да су Турци ту закопали благо и да им је то белег био да се једном врате по њега. Наши га нису дирали. Док се кућа правила, узидали су сенку неког Стојана и његова душа се после четрдесет дана пресели на онај свет. А сенка остаде да чува кућу. Некако током градње дође до тога да ће се камен налазити баш ту ђе је подрум. И они одлучише да га ту и оставе. Није требало њима туђе, само своје да скуће. Утом се једно вече вратише Турци. Њих тројица. Наши се дадну бјежати у шуму. Нико не зна шта се те ноћи десило. Нико жив. Двојицу су нашли доламо код потока без капи крви у њима. Трећи је био објешен о џанарику поред пута. Лопате су лежале поред камена око кога је било започето копање. Долазили жандари, било свијета, ал՚ на крају не откри се шта је било, па рекну да се покопају доламо – показа прстом низ стрмину.
– Оне три хумке ниже Буковика? – упитах раширених очију, док ме је подилазила језа до кости.
– Јесу – кратко одговори ђед.
– И? – горео сам од знатижеље. Камен је сад у мом уму био огроман и страшан.
– Ништа, прође неко време и мој Видоје од неког ՚оџе доле у вароши чу како се турско благо може узети само на један начин. Око камена ваља просијати брашно укруг и да тако преноћи, па ако је на њему изјутра стопа од иксана, тилисум га не да, чува благо са све кућом и камен се не сме вадити. Ако се ујутру на брашну позна стопа животињска, камен се може извадити, ал՚ мора се увезати за каквог вола или коња и да га он извуче, не смије га иксан својом руком такнути, иначе свашта ће да му буде – ту ђед утихну, као да се умори и да ће заспати. Затворио је очи и ја чеках, чеках…
– Ђеде? – тихо рекох, не знајући је ли заспао или скупља снагу за даљу причу. – Има ли даље?
– Свашта је и било, име ђедово – напокон проговори. Обузе га нека тама, очај му видјех у погледу. – Видоје мој наговори твог стрица Милована, не обазираху се на моје речи, претње, посвађасмо се много тада, запели да извале камен. Залуд причах да неће изићи на добро, спомињах им три хумке турске, плаших их свиме и свакојакиме. Џаба било све. Луде главе запеле. Једаред кад одох послом у варош, договорише се њих двојица да ја не знадем, па истјераше дората, тај је знао добро да повуче кô ՚но што су њих двојица знали да потегну из влаше, исто тако. Донеше будак и лопате и стадоше копати око камена. Касније ми је Милован признô да су ноћ прије сијали брашно и да ујутру нађоше стопу, ал՚ не могаше да разлуче је ли иксанова ил՚ од животиње, па одлучише да је животињска, ваљда им тако одговарало обојици да виде. Камен беше баш подубоко усађен, па везаше око њега коноп и упрегнуше дората. Он је њиштао, ал ни макац, не шћеде да повуче. Џаба га Видоје вукô, шибао. У мјесту се укопао и дере се. Милован припит поткопа под камен неким дрветом, па направи полугу, гурајући га десном руком да га извали. Дорат је и даље пиштао, ал՚ не маче ни педаљ. Тако су ми послије причали. Одусташе пјани и бесни синови моји, оставише све онако раскопано и алат око камена у подруму, вратише ата у шталу и оде свак својим послом. Видоје у шуму, а Милован на вршалицу.
– На вршалицу? Чек, чек, ђеде, је л՚ то вршалица на којој чича ономад изгуби руку? – упитах залеђен
од страве.
– Јес՚. Та вршалица. Тог дана. Та десна рука којом гураше камен – рече ђед гласом пуном пепела и горчине.
– Ђеде, ма немогуће да је због тога, знаш да се збије то у пољу кад су радови! – рекох слабашно, ни сам себи не вјерујући.
– Јес՚, збије се. Ал՚ он је први коме се то збило у нашем крају. И то баш тог дана.
Ћутах дуго. Не смедох више да питам ништа. Али ђед сам настави:
– А Видоје јадник, ето… Први му син Рајко умре мален… А за њим и Видоје оде у сам дан и у сам час кад су чинили ту работу, само три године касније. Убише га баш у мјесту које у себи носи назив камен. Али то све већ знаш. Зато сам ти одмалена причао о њему, о тилисуму, о нашем чувару и нашем усуду. Нека ти је ово за наук да преносиш даље својим потомцима, да се нико не дрзне камен дирати ни зла у овој кући правити, докле год она постоји. Упамти то, Петко, за вјеки вјекова. Иди сад, пусти ме да починем.
***
Ја испуних ђедов завјет.
Кућа је ове године, иако напуштена, распала и урасла у шуму, напунила тачно сто година. Још увијек стоји, као и онај камен у њојзи.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.