Четврта награда
Александар Ђорђевић
Сурвина
Једино црнило у овом белилу је кад ми се очи од немоћи склопе, а дотле, где год да се окренем, на коју год страну да погледам, само бездан бели. И тако већ задњих недељу дана, нит Богу служим, нит земљи да се одужим. Покаткад чујем каплара како ми викне да гледам у опанке и мислим на село и на младе трешње, ваљда како би՚ скренуо мисли са ове голготе коју газимо још од оног дана кад ми мајка у руке ставила марамче са две коцке шећера, и терала ме да обећам да ћу да се вратим у Гојну Гору да догодине површем жито. Јуче Гојна Гора – данас гнојна мора! И викаше ми старци:
– Јевто, спрема се газ преко Албаније, немој кућа да ти опусти, направи се грбав, ухрами ногу глуваром, па те таквог неће дирају ни наши ни окупатори, довољно је већ твоја кућа дала кад ти одведоше ономад оца ти Сретена и браћу Љубинка и Љубивоја.
А ја јок, науљио бркове, стегô каницу и огрнуо се са дебео чојани шињел, па сав поносит и да не лажем, помалцко уплашен, изашô пред авлију и чекам Десети шумадијски пук да ме поведе. Куд ме овај одозгоре тад мало не погледа, па да ми шапне на увце да у руксак метнем дедине рукавице од овче коже што му служиле кад зима стегне и оседла коња да иде по со у Милановац. Ма ко би се па и досетио тад да ћемо арнаутски снег да пртимо само главу живу и шајкачу на њој да сачувамо. Оне би ми сад много служиле и значиле док вучем ово кљусе од топа што ми доделише ономад да ме прати кô неко говече тек отељену краву. У руке ми пртено узде од топа, а врз руке снег и иње, па кад седнемо да се окрепимо и да нам душа дане, узмем па гледам у гвожђурију што ми муку прави. Ал՚ душу да вам отворим, и везао сам се за њега, чак сам му и име наденуо – Аранђел. Топ, па Аранђел. И није то без ништа мени дошло, него ме то име прати још од детета, кад ми мајка благословена била – ал՚ мртво родила. Требао да се зове Аранђел, ал՚ му Бог изгледа додели службу да буде арханђел. Нит сам му очи икад видô, нит му братска бедра загрлио, ал՚ сам га кô брата увек волео. И отад, ја са њим, са братом, разговарам кô да седи уз мене, и једини ме никад самог није оставио. Тако и ја, кад се каплару заклех да ово гвоздено говече нећу никад да оставим, ма кол՚ка мука кроз Проклетије била, реших да га крстим, па да му се кô брату одужим. Седнем поред њега, па онако заклети један другом свашта причамо, ал՚ понајвише се ја њему јадам, све док ме сан, овако умрзлог и помало грозничавог, не сустигне. Тек није прошло много, стигло време да се крене даље, па ми живи што нас Бог сачува ноћас, огрћемо са снег, кô са гушчији топли јорган, оне што остављамо иза нас, оне што им на очи дошô вечни санак. Ноге тешке, ал՚ руке још теже. Вучем мог Аранђела, а поред мене мршаво и изгладнело девојче што тек малу школу завршило, тихује и кука. Вели ми да је иза ње оставила мајку и брата, па сад кô изгубљено јагње иде, а нит зна где је пошло, нит зна од чега бежи. Оца није стигла добро ни да упозна, кад га болест однела. Сагну՚ се полако уз њу, да би тугаљивим очима лакше видела моје, да не помисли, ако сам виши и старији, да сам и храбрији, па извади՚ из кошуље оно марамче што ми мајка пратила, и дадо՚ јој га са све две коцке шећера.
– Одмах их поједи – велим јој – немој у руке да ти се отопе – а мисли ми тешке у главу надолазе – поједи их одма՚, девојче, да не би остале сутра непоједене и покривене са исти онај јорган с кој си огрнула мајку и брата.
Једну поједе, а другу са све марамче у џеп метну. А очи, кô бисери морски, бистре и плаве, па говоре више него што би уста рекла, страх ли је, глад ли је, бога питај, ал՚ из њих само туга кроз сузе капље. Прозбори ми само реч-две:
– Јасна се зовем и не пуштам те све док море и сунце не видим.
Ухвати ме за руку, и стеже, а мени срце да пукне. У једну руку Аранђел, у другу руку Јасна. У једну руку брат, у другу руку сестра, а ја разапет истури՚ груди, па крену՚ напред са још већу муку. Како газим, снага ми одилази, па се на свако мало пожалим Аранђелу. Он слуша, ал՚ овај пут ништа не одговара, Јасна слуша, а ништа не разуме, па није прошло много, кад ме пита:
– А што ти, Јевто, са топом причаш кô са живим човеком? Причаш кô да се цео век знате, и кô да ти је у авлију и пре ове муке био?
Реко՚:
– То ми је брат – Аранђел.
И после тога више ме ништа није питала, ал՚ ми руку и даље држала и грејала. Кад год приседнемо уз огањ да се окрепимо са две сараге и мало воде из чутуре, огрнем је са мој шињел, а она кô врапче, само цвокоће и дрхти. На ноге вунене чарапе и опанци, а горе хеклани џемпер што је од куће понела, па тако згрејаној сан јој на очи падне. Тад јој се ја, тако уснулој, кô неком ђакону исповедих. Испричах јој како ми мајка сама кући остаде, како браћу и оца видео нисам још од крсне славе, како дадо՚ завет да ћу жив да се вратим. Испричао сам јој све и за Аранђела, како причам с њим откад се жив није родио, како и он мени одговара, како он мене не оставља, како се заклех да ја овај топ нећу да оставим. На крај, поче’ да јој обећавам, кад већ никог нема, како ћу кући да је поведем кô сестру да је гледам, како ће мајка уштиркану постељину да јој спреми, и за столом са мојом браћом храну да дели, а они да је сестрицом зову. Ја причам – Јасна спава – Аранђел ћути, кад оно свану. Кол՚ко смо кренули, поче међ војском и у народ да се шушка како извидница што дан раније ишла, од Арнаута тешко успела да се одбрани, како велика штета и погибија беше на само пола дана хода одакле смо сад. А страх јачу зиму у коске утерује од било које врлети и мећаве. Мислим се, што би ко нас овакве под нишан узимао кад нама у ова трупла још само душа остала, а и њу испуштамо под сваки корак. Кол՚ко помисли՚ – тол’ко блесну и прасну. На очи белина, из уши крв, па жуљевитим и промрзлим рукама трљам капке не би՚ ли прогледао. Куд прогледа՚ – боље да сам ћорав остао. Гранате арнаутске помор направише, јауци и кукњава брдом завладаше. Придигох се брже-боље, па шајкачу на главу враћам, а дрхтим цео јер ни Јасну ни Аранђела у овај метеж не видим, само каплара чујем како ми виче у заклон да се склоним. Мислим се, нема мени заклона док брата и сестру не нађем. И кол՚ко помислих, ето га топ, у сурвину се изврнуо, заглављен и претурен виси. Кол՚ко се придигох да погледам фали ли му шта, угледах Јасну. Лежи у страну под неки грм, а скупила се кô мајчино дете у стомак. Притрчах јој, а уста плава кô шљиве ранке, капци црни кô у катран умочени, па ме тихо дозива и помалцко се насмехује. Вели ми:
– Јевто, што ми топло на стомак, први пут да ми није ՚ладно откад смо кренули.
Одвеза՚ јој каницу, па стави՚ руку под јелек, а руку ми угреја угрушана крв од џигерице. Куд не црко՚ те ово доживе! Полако јој се приближи՚, па јој причам како ће сад сестра медицинска да дође, како ће се придигне, и да нас одма՚ овде иза брда чека море и сунце што милује. А она, једну руку ми на образ ставила, а другу из џеп полако извади, а у њу држи крваво марамче и коцку шећер што јој ономад дадо՚, па ми казује:
– На, Јевто, ова коцка је за Аранђела – иди га спашавај.
Кол՚ко изрече, душу Богу предаде. Одједном ме туга савлада – ал՚ ме бес разјари, те ми онај топли глас у крваве уши само одзвања: „Иди га спашавај.” Брже устадо՚, намести՚ шајкачу, па у сурвину силазим. Чујем саборце како псују, како вичу да оставим гвожђурију и да главу спашавам. Чујем шта грде, ал՚ до душе не допире, па се некако спусти՚ до брата, па узде на груди спрежем, не би՚ ли га онако претуреног на ноге вратио. На груди узде на грбачу Аранђел, па уз камену литицу на брдо се вуљам, како знам и умем да се попнем. Тек се Аранђел после дуго тихо мени обрати:
– Баци ме, Јевто, у ову ровачу, мајка те кући чека.
А ја му одговарам:
– Без брата се кући не враћам.
Чим изрекох, сила ми небеска тело погура, арханђели ми снагу дадоше, па кô млади ждребац опанцима копам земљу док газим. Извукох се на брдо са све Аранђела, а народ се сабрао, па ме гледа и чуду не верује. Каплар приђе, скину шапку, па ме обгрли, а ја у једну руку узде држим и не пуштам Аранђела, а из друге не испуштам Јаснино крваво марамче.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.