Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Соња Кнежевић
Истина
Испричај нам истину.
Да ли су могли горе питање поставити ноторном лажову и вечитој кукавици постојања? Да ли су могли поставити горе питање приповедачу најлепших бајки?
– Господо драга, зар од мене да тражите истину? Ја стрепим од њених скути, она није скројена за мене. Ја сам лопов речи. Могу вам ово гараво небо описати као јутро у ком се родила Лада. Зар очекујете да су приче које ја испредам истина? Ја само умем мало да превртим покоју преко усана. То је моја једина способност.
Нарицао је човек ослоњен о своју непослушну, згрчену ногу. Већ дуго га мори костобоља реалности. Можда баш због тога изнова приповеда. Изнова преноси шта му је шапутало постојање његовог рода.
Испричај нам истину.
– О, неуморне душе! Чију вам ја истину могу испричати? Ја такве трице не носим у својим џеповима. Желите ли да чујете истину једне тужне русалке која плаче на обали оближњег језера за најбољим пријатељем? Требала је да га удави, али он се предао прелако. Русалке то не воле. Не воле недужне. Само сломљена душа пристаје на пропаст добровољно.
Е сад, када бих хтео да вам кажем бајку, недужни човек би се заљубио у заносну русалку и гледао је скривен иза жбуна годинама. Она би чешљала своју дугу риђу косу, сасвим несвесна нечијих очију на својој савршено белој кожи. Затим би се једног трена случајно видели, њу би очарала проста људска душа и дуго би се волели док коначно човек не схвати како њему време тече, а русалка му је заточена у трену. Тада би је напустио и нашао неку сељанчицу, вероватно добру пријатељицу из детињства, и родили би буљук деце. Русалка би заборавила лепог младића који је хтео да стари и наставила би да уплета цвеће локвања у дугу косу са својим милим сестрама.
Можда бих ту стао, али ја обично волим да у бајке за људску децу проткам бар трен стварности, па бих се исправио… Русалке не воле било кога. Када би се једна, неким чудом, заљубила, венула би за својим срцем које је напушта јер се уплашило тока времена. А она сваки ток тако добро зна, само што не теку на исти начин. Плакали би на обали језера покушавајући још једном да умре. А човек би био тај који је заборавио. Ипак је ово бајка за људску децу, њима је потребан срећан крај, а заборав је нека врста срећног краја. Бар није несрећан.
Али ви, господо… и госпоје… Ви хоћете истину! Истину о русалки, јер ово више није бајка за људе. Истина је за све.
Русалка је неретко сама. Настала од најтужнијих постојања и најнепроживљенијих живота. Замислите онда какав жар за постојањем тиња у њиховим умиреним срцима. Једна зубата чињеница која би могла русалке прозвати монструмима… Оне осете монструме у људима. Иако човек то никада неће признати, оне не постоје као независно зло која је отровно за околину. Оне припадају врсти празних душа које бивствују на два начина. Прозирним, које не могу да се примете, очи су им празне и човек само назире пустош иза њих. И онај други начин, који је страшнији, који саговорнику показују његову окренуту слику. Русалке припадају овим другима. Оне су огледало. Слушајте добро, ово није за децу било ког соја.
Русалке су заносне јер су слободне. Смеју се као да се не плаше ни смрти ни живота. Немају ниједно. У тој необузданости ниче жудња посматрача за њима. Ова жудња је кваран зуб. Кад таква буђ крене ка њиховим колима у циљу да уплете своје блатњаве прсте у њихове уредно исплетене косе, русалке могу само да га изваде. Одатле ознака чудовишта на њиховој бледој кожи… Оне одвлаче људе у своје воде и држе их у свом загрљају док им и последњи дах не нестане из плућа. Касније тело те особе нађу негде надуто од барске воде, проливају сузе за њим и причају како је био најдивније биће на планети. Проклета биле оне водене вештице!
Нико не пита шта је дављеник радио близу русалкиних плесова и зашто им се довољно приближио да могу да га ухвате. Нико се не пита да није хтео да додирне недодирљиво. Можда само једна несрећна девојка погледа у облаке са сузама радости у углу ока и прошапуће захвалност на извршеној освети. Ово је довољно да се све лажне клетве пониште. Русалке наставе да живе и небеса им не прокључају прелепу воду у којој расту најздравији локвањи.
Мислим да сам вам довољно истине рекао о русалкама као врсти бића која постоје неминовно откада је и људи јер од људи и настају. Сад следи прича, пардон, живот наше конкретне русалке која плаче на ивици оближњег језера.
Њена кожа је кожа дављеника. Сија модрим нијансама и зеленилом које јој се скупило око ноктију. На длановима јој се каткад нахвата маховина. Ту гаји један мали свет. Таквим бајковитим тварима је одувек била наклоњена. Коса јој је дуга и риђа, каква је и специфична за њен сој, али се тешко рашчешљава. Чудноват створ и за једну русалку. Превише воли топлоту сунца.
Наша нага русалка, какве су и све русалке, наједном је осетила очи које јој прелазе преко дланова. Знате да човек у најдубљој фази сна увек може да осети да га неко посматра? Неки жмарци му преиграју преко кичме. То је осетила и русалка која се сунчала на обали језера. Окренула се брзо на стомак и подупрла испруженим ногама. Превише се приближио језеру. Није стигла да зарони у његове зенице. Није стигла да прегледа одблесак језера који му се давио у нефокусираним очима. Превише се приближио русалки. Ухватила му је ножни зглоб и цимнула себи. Не бисте очекивали то од ових крхких женских бића, али русалке се изузетно јаке. Поготово кад бирају и одвлаче будуће дављенике. Зграбила га је повлачећи се међу локвање. Он се није бунио. Превише се приближио води са разлогом.
А русалке из ове приче, а и сваког живота који сте досад упознали, русалке су огледало. Наша мала русалка, које је волела да се сунча и која је у овом трену изгледала као зубато чудовиште које дави децу, наједном је стала. Погледала мало боље. Приметила како јој се кривац не опире. Није гледао ни у њу ни у воду. Само се поздрављао са сунцем. Добро је познавала тај поглед који жуди за топлотом. Био је њен. Ово биће ком је поквасила стопала било је од оних првих празних душа. Прозиран попут стакла.
Шта се деси кад се огледало стави наспрам прозора?
Русалка је пустила људско биће. Он је наставио непомично да лежи. Ухватила га је под мишке и превукла на суви део обале. Мислила је да му треба сунце. Обично је њој требало кад се овако загледа међу облаке. Пред њом је лежало неко људско скоро дете. Био је дете. А русалке су склоне слабим и невиним. Па и ова мало чудна која није волела да буде мокра цео дан.
Дечак је скренуо поглед са облака и упутио бледе очи ка риђој русалки. Рецимо да ју је касније покушао описати као да се зора сручила у људско обличје, па није могла да стане и изменила је човеколики облик не би ли га учинила мало више небеским. Очи су јој биле превелике за тако вижљасто биће. Биле су тамне. Подсетиле су га на ништавило са искрама у себи. Можда тамније од ноћног неба. Тад му се чинило да је хтео да нестане у њима, али то није имало никакве везе за крупним русалкиним очима. Он је само хтео да нестане, а тај мрак му се чинио прикладан.
– Не желиш да ме удавиш? – танани глас. Заиста је био дете.
Како је могла да удави ово сломљено биће? Мирисао је на очај који су њене сестре имале док су још биле људске жене, који је нестао са њих кад су отпливали у најдубље реке. Али дечаци не постају русалке. Пусто срце…
Јесте ли упознали некад такве људе? Такве прозирне попут стакла? Који више нит виде нит чују чуда која им стају пред нос? Верујем да би се ви, господо и госпоје, барем мало забезекнули да сте видели високу риђу девојку зелене коже прекривену маховином. Није то свакодневни призор. Али дечак је био празан. За њега су чуда била само још један удах.
Такви људи просто нестану у данима. У одрастању. Избледе у позадини туђих живљења. Постану прозор. Кад сте задњи пут приметили неки вољени прозор? Људи им воле само лепа, од дрвета исклесана окна. Призор који се види кроз њега. Стакло се просто заборавља.
Довукла га је до сувог дела обале. Села на траву. Потопила је једно стопало у свежу воду, недостајала јој је влага, и погледала у сунце. Није пуштала руку дечака нити је проговарала. Русалке то обично не раде тек тако. Оне не чаврљају реда ради како би испуниле тишину попут људи. Мада, могу вам из поузданог извора рећи, изузетно су наклоњене слушању бајки. Дечак је осетио чврст стисак на зглобу и загледао се у танке прсте које су му на кожи остављале модар траг.
– Зар не желиш да те греје сунце? Потпуна супротност хладној води.
Дечак је тргао главу ка русалки, први пут изненађен. Не, није га зачудило кад је видео чудо језера како спава на обали са маховином по својој кожи. Нити га је много зачудило када га је извукла из свог дома и посадила на топлу траву. Али то чудо је говорило…
Занимљив је људски сој. Нека невероватност је валидна само кад се поистовети са њиховим законима постојања.
Дечак је вратио поглед облацима. Ниједно чудо пред њим не задржава се дуго. Ипак је он само стакло кроз које се виде дивни призори. Стакло које је почињало да дефинише заслепљујуће искре неба које му играју по капцима као топлоту. Њему се свиђала хладноћа око зглоба која га је држала уземљеног.
– Јесте ли сигурни да желите истину? Разумете да више нисам задужен да причам успаванке? Сада сте ми затражили да изговорим бајку, а бајке имају болну тенденцију да се сасвим близу додирну са стварношћу. Стварност није тако лепа за слушање.
Топли глас приповедача је променио тон којим је шапутао публици. У њему се сломила искреност сопственог настајања. Спремао се да каже… „Мени је прву бајку рекла русалка. Због ње их скупљам. Због ње их говорим. Због ње се зовем Вук и због ње ће ме род памтити као скупљача прича.”
– Истину.
Знао је да не желе да чују баш ову бајку, али то је све што би им могао дати. Ово је бајка о настајању приповедача. Ово је увод.
Праве истине нема.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.
