Награђена прича на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Владимир Ленски
Исцељење
Као да је некакав завереник, а не блиски рођак, Петар Спаскин распори вечерњу маглу брзим покретом руке, нечујно отвори капију и уђе у двориште свога синовца, Владимира. Малтене на прстима дошао је до саме куће.
Кроз процеп на улазним вратима видело се да је ходник пуст, да привлачна жута светлост бије с леве стране, а да је десно отворен пут ка спаваћој соби, где се налазио домаћин. Без иједног начињеног шума, Петар се обрео на прагу те издвојене просторије. Кључаоница је требало да му покаже сме ли да уђе унутра или не, те он клекну и затвори лево око.
Између модрих зидова, покривен јорганом и месечином, лежао је израњављени Владимир – будан, језиво блед, замотаног чела и сузних очију, чудновато усредсређен на чисте прозоре, као да је управо на окнима посматрао обрисе страхоте која га је задесила пре само неколико ноћи.
Петар је шкрипом спречио да се, по ко зна који пут, покрену те мучне слике.
– Ко је то? – тргну се Владимир. – Ти си, чика Перо?
– Ја сам, Вајо – одговори полугласно Петар. – Чекао сам да те оставе самог.
– Да се није опет нешто збило?
– Није, није… – пожури Петар да му отклони бригу. – Мируј само, обећао сам ја твојој Нати… Мотрићу вам на кућу целу ноћ. Није хладно…
– Ама, казао сам јој да…
– Схватам, схватам то и ја, неће они сад ни да помисле на вас, а камоли да поново бану овде… Нема силе. Знају да би главе погубили.
Док је умиривао синовца, Петар је истовремено око појаса намештао скривену „леденицу”. Годинама је није држао уза се, још дуже није испалио из ње, па му се чинило као да и није његова.
– Био си ту јутрос, кад је дошао лекар? – упита Владимир.
– Јесам – уздахну Петар и одвуче поглед у страну.
– И онда кад је на крају, тамо на излазу из куће, промрмљао оно: „Живеће вам, но тешко да ће на ноге”? – настави синовац, горко се осмехујући.
Петар се намргоди.
– А ко теби то рече?
– Ја да устанем не могу, чика Перо, ал’ чујем боље него онај твој клемпасти гаров.
Петру није било до шале. Одједном је постао љут на све и свакога. Чак, несвесно, и на тог злосрећног младог човека који је немоћно лежао пред њим. Ипак, обрушио се на неприсутног доктора.
– Знаш шта, тај ми се уштиркани не допада нимало! Нит он сам, нит оно што наприча! Ја чим видим човека, знам колико вреди! А он… Па, гледао си га и ти, кô из бунара да су га извукли! Џаба му и школе и сведочанства! Стога… Хоћу… Хоћу овде Крстану да доведем.
Док је кудио и одсечно махао руком, Петар није гледао у синовца. Подигао је главу тек при последњим речима.
Владимир покуша да се придигне. Не због тога што није чуо оно што је његов стриц најавио, већ зато што га је то необично узбудило.
– Крстану? Што? Шта ће она?
Петар је само ћутао и пиљио у синовчевa непомичнa стопала.
– И како… – продужи Владимир, збуњено гледајући око себе, као да не познаје собу у којој се налази. – Где ћеш њу да нађеш?
Утом, Петар хитро пође напред, примаче се и саже над постељом.
– Ту је она – откри најтишим шапатом. – Код мене, у појати.
Владимира само на трен уплаши стричева нагла кретња, али услед онога што је изречено – поче сав да дрхти. Одмах му пред очи изађе та мрачна исцелитељка, сумасишавша Крстана, сиротица коју село засипа сребрњацима и бескућница којој ниједан мештанин не би смео да ускрати гостопримство. Ничија жена, још увек млада, која се склања од света и која застане да осмотри човека једино онда када према њој махне црном марамом.
– Зло, Крсто. Би ли, душе ти, помогла? – просто би јој пришао ближњи неког невољника, а она би му се тада загледала право у очи, с истинском пажњом, као да нешто чита. Затим би грабила своју сељачку торбу и неку раскупусану књигу, па, у зависности од онога што је препознала у зеницама, мирно кренула за молиоцем или журно наставила својим путем, као да јој се нико није ни обратио.
О Крстани се у селу говорило триста чуда. Један је тврдио да је она у стању да разуме о чему расправљају гробљански гавранови, други уверавао да је, телесно, неупоредиво јача од свих сеоских момчина, а трећи се клео да је једне пролећне ноћи посматрао како је ветар носи као перо и спушта у поље, без иједне огреботине.
Оно једино што јесте било сигурно и стварно – за руком јој је полазило да помогне одређеним месним болесницима. Они су то признавали и узгред помињали, али никада ниједан од њих није опширно причао о томе, ма колико их саговорници убеђивали и молили, као да је све закатанчено некаквим заветом ћутања.
– Код мене је – понови Петар, приметивши да су његовом синовцу мисли далеко одлутале. – Ја хоћу да је доведем. А ти… Хоћеш ли да је примиш?
Владимиру је било тешко на прсима и страховито га је болело између очију. Туђ, унутарњи глас сиктао је да би требало да се побуни, да затражи да буде сасвим сам и да му је одмор у тишини сада неопходнији од било чега другог. Нешто га је, нимало нежно, наговарало да одбије.
– Д-добро – једва је изустио. – Д-доведи.
Петар је чекао само на те речи. И, премда се већ ближио седамдесетој години живота, изјурио је вани с момачком хитрином.
Владимирове мисли, међутим, хитале су онамо куда су намериле пре него што је стриц крочио у собу. На окнима су поново заиграли црвени обриси, па је чврсто заклопио очи, да их не гледа. Није слутио да греши и да ће тако ствари само постати изоштрене и уверљивије.
Наставио је да жмури и опет му се приказала она ноћ када су посвуд пуцала стакла, када се чуло како људи реже као курјаци и када су га опколиле колосалне сенке. Неко је лануо да му послови иду добро, да се дукати сливају у кесу, да купује и да жели да гради, упркос томе што се он сам никада није хвалисао и разметао.
И стуштили су се ниткови да отму све што је поштено зарадио, но није то оно што га је тиштало. О разбојницима му је причао деда, о разбојницима говориће и његови потомци. Криво му је било што су дошли, а није их дочекао ни лавеж накострешених паса, ни парајући пуцањ кубуре, ни халабука поузданих савезника. Постојала је једино та крвава борба, врашки напорна, неравноправна и те душманске шаке, као из пакла, које су покушале да га смлаве на његовом сопственом прагу.
– А-аах! – крикнуо је Владимир, јер је опет осетио нечију руку на себи, додир који није могао бити стварнији.
Када је отворио очи, крај њега је била она. Седела је на ивици постеље, зурила у исто оно окно које је морило њега самог и полако климала главом, као да разуме сваку појединост.
Наједном, вероватно видевши довољно, упери поглед у Владимира, подиже крај његовог јоргана и силовито га зграби за глежњеве. Он хтеде да викне, али из његових уста изађе једино слабашни вапај.
– А… шшто… сси убио… недужжну… птиццу…? – тужно га упита Крстана, лепим и звучним женским гласом, тешко ваљајући речи преко језика.
То најпре разјари Владимира, он хтеде да замахне песницом, опсује, али је Крстанино питање остало чврсто на месту, расло, па постало толико моћно да га је изместило изван куће и изван ноћи, вратило га у један ведар дан из прошлости, у шуму и у јутро. Била је недеља, а он је расположено шетао међу стаблима с новом, дан раније купљеном пушком о рамену.
– Ово је прави почетак – шапнуо је самоме себи у одређеном часу, видевши јастреба на боровој грани. – Могу да кажем да сам га скинуо у лету.
Уперио је цев право у његове груди, без журбе нанишанио и, по први пут, испалио из новцате пушке.
Јастреб, деловало је, још није ни пао на тло, а Владимиру се баш тада учинило да га неки познат глас зове по имену. Окренуо се и нагонски одазвао, међутим, наступила је притискајућа тишина.
– Ко ли ме је то следио довде? – питао се забринуто, потпуно заборављајући устрељену птицу и крећући ка месту одакле је дошао глас.
Један начињен корак био је довољан да се врати, у ноћ, у сопствену кућу и у руке Крстанине.
– А… где… тти је била… пушшка… ккад су… ззли… дошшли… – мучила се она, док су јој сузе врцале из очију.
И заплакао је тада Владимир, онако како није још од дечаштва. Дошао му је горак читав живот, дошао је гадан самоме себи и искрено је зажелео да му се одузму и руке.
Крстана га је још увек чврсто држала изнад стопала, упијала сваки титрај његових очију, а онда се између њених дланова и његове коже заплави светлост, чиста и лепа, као срж пламена или као претходница муње.
Пре него што је утонуо у дубок сан, Владимир је на окнима угледао нове обрисе, обрисе сутрашњег дана, препознао је себе и јасно видео како корача, стасито и уздигнутог чела, како жури да таласима реке преда своје оружје и како се дому враћа сигуран да му ни злобни људи, али ни сам ђаво – више не могу учинити ништа нажао.
Све награђене приче објављене су у књизи (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости.