Богдан Поповић је био један од наших најзначајнијих књижевних критичара, теоретичар књижевности и есејиста. Најпознатији је по својој Антологији новије српске лирике, у коју је сврстао одабране, најлепше лирске песме 19. и прве деценије 20. века. Као и у свим својим књижевним студијама, текстовима, он се и у Антологији придржавао естетског критеријума, водећи рачуна да песма мора да буде цела лепа.
Оснивач је часописа Српски књижевни гласник, који се тада сматрао, а и дан-данас, најважнијим српским књижевним часописом. Поповић је сарађивао и са другим листовима и часописима, а један од њих је и Отаџбина. Управо за њу објављивао је делове студије о Бомаршеу, и укупно их је пет објавио. Након тридесет шест година Богдан Поповић је добио позив од Одбора Српске књижевне задруге да уступи делове које је написао, међутим, он није хтео да тако недовршену студију штампа. Латио се посла и приступио грађи коју је годинама прикупљао и истраживао. Коначно дело, психолошку и књижевну студију, Поповић је објавио 1925. године. Оно што му је било тешко да усклади, после толико времена неписања, недовршавања овог текста, то је био стил, односно начин излагања. На почетку свог рада на Бомаршеовом животу и стваралаштву аутор се угледао на Иполита Тена и Пола де Сен Виктора, двојицу француских књижевних критичара. Водећи се њиховим принципима и погледима на књижевност, Богдан Поповић је за ову критику користио позитивистички метод, који подразумева да се дело може разумети и вредновати тек кад се сагледа пишчев цео живот. 
Бомарше је, како каже Поповић, један од најпознатијих писаца светске књижевности, као што су и Гете, Шекспир, Сервантес и Молијер. Он је аутор чувених комедија Севиљски берберин и Фигарова женидба. Зато је и драгоцено што имамо Поповићеву књигу о овом писцу.
„Покушаћемо издвојити и систематисати главне стране његова карактера, потражити извесне правилности у догађајима у његовом животу, дати, једном речју, систематичну слику његове моралне и књижевне физиономије, по свима техничким захтевима старога хексаметра, који је исписан на челу овога рада.”
Ову студију Богдан Поповић почиње речима „да је при проучавању једног човека потребно обратити пажњу на средину, времену и просторну, у којој је он никао и порастао. Личности, догађаји, прилике, све се то тиска, таре, витла и удара о њега, савијајући га, калупећи, мењајући. Ни делића нема на човеку на коме нећете наћи њене трагове.” Занимљиво је знати да је Бомарше пореклом из сиромашне, занатлијске породице, а да је веома далеко догурао у своме животу, захваљујући таленту, интелигенцији, упорности, али и срећи, која га је пратила. Јер, игром случаја, глас о њему као вештом свирачу дошао је до ушију кћери Луја XV, те је Бомарше постао њихов учитељ.
Како Поповић сазнаје проучавајући грађу, Бомарше се много парничио, али је и био много клеветан. Како му је клевета постала саставни део живота, не чуди што је убацује и у свој књижевни рад. Прави пример је Севиљски берберин, у коме „језуит Базил саветује Бартола да графа Алмавиву скине с врата клеветом”. Не само што је клевету унео као мотив него већину црта које су се на било који начин тицале његова духа, тежњи, уопште живота уносио је у своја књижевна дела. Тако је и у Мемоарима, и у Севиљском берберину, и у Фигаровој женидби правио „неукусна поређења”. Када је реч о оваквим поређењима, Богдан Поповић првенствено помиње Бомаршеову склоност да „кад год му је под перо дошла жена, није могао уздржати да у њену част не састави неколико реди дитирамба, прилично рђава укуса”. Ипак сматра да су, и поред неколико мана, његови мемоари и комедије дела првога реда.
Као човек који је жудео за успехом, Бомарше је врло тактички спремао свог Фигара за извођење. Врло добро је знао да најпре треба заинтересовати публику, пробудити радозналост, најављивати дело, јер је то већ пола успеха. Постепено је откривајући, истовремено кријући, постигао је оно што је желео – причу од стране публике и интересовање, или пак критику. Ево шта на то каже Поповић:
„Међутим, Фигаровој женидби, за њен успех код тадашње публике и тако исто за њен успех код потомства, није било потребно рекламе; Бомаршеова се комедија одржала, и одржава и данас, кад су сви добоши, и таламбаси, и сва звона у која је Бомарше ударао умукла, и кад само из даљине звоне у листовима историје. Фигарова женидба је најчувеније и најзамашније дело Бомаршеово и једно је од најчувенијих дела француске књижевности, но не благодарећи шумној реклами пишчевој, која је пала само на терет пишчеве успомене.”
Богдан Поповић студију закључује тако што каже да је Бомарше и у књижевности „врло даровит, пун духа, са сувише активним и чулним темпераментом, пријатељ новине и способан да је пронађе и изведе, умешан, велики пријатељ сплетке и рекламе, вечити и велики опозиционар.”
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава налазе и друге студије и књижевне критике, као што су: Преглед римске књижевности Веселина Чајкановића, Позоришна и књижевна критика Светислава Вуловића, Преглед српске књижевности Павла Поповића, Историја нове српске књижевности Јована Скерлића и многе друге. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и у књижари у Скадарској 45.
Књигу Бомарше погледајте ОВДЕ, а сва дела Богдана Поповића ОВДЕ.