Драму Српске Цвијети сам Матија Бан назвао је билогијом зато што је састављена из два дела, две драме: Таковски устанак и Ускрс српске државе. Заједно оне представљају главне тренутке Другог српског устанка и борбе за коначно ослобођење од турске власти – стишавање Проданове буне, састанак у Такову и подизање устанка, бој на Љубићу и касније преговоре са Куршид-пашом и Марашли Али-пашом. Како Српске Цвијети хронолошки прате историјске догађаје, можемо рећи да се први део фокусира на представљање борби, а други на политичку обнову.
Српске Цвијети имају пригодни карактер, односно писане су за обележавање педесетогодишњице подизања Другог српског устанка, и то на захтев кнеза Михаила Обреновића, како би се на достојан начин обележиле заслуге његовог оца кнеза Милоша. Потпуно у духу епохе романтизма и слављења слободе и националног јединства, ова драма носи снажан патриотски набој.
У наставку текста можете прочитати Поговор за драму Српске Цвијети, у којој сам писац, Матија Бан, говори о околностима њеног настанка и својим тежњама приликом њеног писања.
ПОГОВОР
Текла је 1865. година, а педесета од Таковског устанка. Кнез Михаило бјеше одлучио да прослави педесетогодишњицу тога по Србију и по Обреновићеву династију судбоносног догађаја. Свечаност имала се држати у Топчидеру о Духовима и на њу су били позвани сви још живи другови његовог оца у патриотској борби.
Лијепа топчидерска долина врвјела је још у априлу мјесецу људима разних заната, војницима, инжењерима и умјетницима. Дизали су се пространи хладњаци и под њима столови за ручање, тријумфални високи сводови, трибуна, с које је кнез имао раздавати старим борцима Таковски крст, онда установљени, пирамиде од оружја, итд., а све се украшавало зеленим грањем, лавровим вијенцима, тробојним тракама, безбројним великим и малим заставама, српским грбовима, и сликама, у којима је живописац Стеван Тодоровић представио главне тренутке борбе за ослобођење и дотичне јунаке. Топчидер је изгледао као лијепа, ванредно накићена невјеста.
На једно двадесет и пет дана прије светковине потражи ме у преској писарници мој некадашњи професорски друг у Лицеју, а онда министар, Коста Цукић и рече ми да је у програму за прославу заборављено нешто чега се тек онога јутра сјетио кнез, а то је представа једне драме у којој би се што живље и вјерније извели догађаји и људи онога времена; а за ту представу да ће се подићи у Топчидеру нарочита арена. Кнез жељаше да ја драму напишем, па га је за то к мени упутио, да ме упита може ли се до Духова и то спремити.
Све тегобе такога захтјева изађу ми пред очи: велика краткоћа времена да се драма смисли и напише, да се изуче улоге и држе пробе; тегоба да се ни најмање не удаљим од историје, да вјерно изведем карактере, којих не познавах, и да опишем тачно просту узвишеност онога времена. Прикован за историју, лишен могућности слободних полета, бојао сам се да драма, суновратно написана, не испадне у сваком погледу лоша, те саопштим Цукићу своју зебњу. Али ме он охрабри, и обећавши ми да ће ми тога истог дана доставити Караџићеву историју о устанку, и карактерне црте[1] неких лица која из драме не могаху изостати, отиде кнезу и рече му да сам се примио посла.
Би удешено да, слободан од сваке дужности у преској писарници, склоним се на своје пољско добро, и ту, никим не узнемириван, да пишем драму; па чим један чин буде готов, да га смјеста отправим у варош, гдје ће се одмах улоге исписати и учити напамет.
Тако је и учињено. Драма, писана у прози, била је тринаестога дана довршена.
Кад сам послије два дана одмора сишао у варош и састао се са министром Цукићем, не без презања шта ће ми о драми рећи, он ми честита и обрадова ме вијешћу да је кнез мојом израдом потпуно задовољан; али, нажалост, да сам се за онај пар узалуд напрезао, јер због тегоба које је сизеренски двор постављао светковини, ријешено је да из ње изостане драма, којом би се у Цариграду највише раздражили. Ипак, дода, по светковини кнез хоће да се драма о његовом трошку штампа и разда народу.
Тога истог љета ја пренесем из прозе у стихове драму, која би штампана под насловом Српске Цвијети. Кад сам кнезу поднио дјело, он ме предусрете таким ријечима које су за мене биле највећа награда, а ипак хтједе додати и господски поклон.
Кад се Српске Цвијети почеше представљати у позоришту, увидјело се да представа одвећ дуго траје, па се ријеших да драму скратим. То чувши салетјеше ме са свију страна да из драме ништа не изостављам, те намислих да је још више раширим, па расточим у двије драме. И у таквом облику сад излазе Српске Цвијети: први дио назвах Таковски устанак, јер се устанком и окончава, а други дио Ускрс српске државе. Оно је припрема за слободу, а ово је резултат.
Што се тиче догађаја, све сам их узео из Караџићеве историје, која је сваке вјере достојна, јер јер писана од сувременика и очевидаца. Ја сам само те догађаје груписао и извео у свјетлости умјетничкој, како бих драматске ефекте постигао. Требало је изнијети ондашње народне врлине, али покрај те свјетлости метнути и сјенке неких народних недостатака, који се онда појавише, како би се истинита социјална слика онога времена предочила. Највише ми је стајало до тога да из оне групе више-мање племенитих јунака и неколицине неваљалаца високо искоче двије главне личности; кнез Милош и кнегиња Љубица; први не само са својим јунаштвом, него и са надмашним умом, а друга са својим управо спартанским ироизмом. У Милоша има гњевних заноса, којима знамо да је подлежао његов бујни темпераменат, али ти не трају, него брзо наступа хладан разум; он дубоко прониче у свој народ и у Турке, у згоде и незгоде повременог положаја, он рачуна са будућим опасностима; с рачуном је и великодушан и неумитан према непријатељима као и према својима; а ипак се осјећа да је у суштини човјечан и правичан; он је хитар по околностима и искрен, а повјерљив по природи и подазрив; али свагда је вођен вишом патриотском мишљу, свагда готов на ироично самопрегоријевање. Милош је смјеса свих својстава што их обично имају велики људи, који велика дјела починише. Без таковог човјека на челу, тешко да би се Србија била ослободила.
Уз њега стоји Љубица, достојна му у свему друга. Она пламти жељом да се народ ослободи, и славољубљем да га ослободи њен муж. Мада му зна бујну нарав, она се не боји изложити се његовом гњеву и пркосити му, чим мисли да је он духом клонуо, и да га храбрити треба; велика љубав коју за њ осјећа не наводи је никад на слабост, а кад стрепи за његов живот, ту стрепњу крије од свакога, скоро и од себе саме. Она зна задахнути женски спол својим јуначким духом, којим и мушкарце заноси; зна лијепо говорити, као што зна и храбро поступати.
Овоме иројском пару људи најближи је славни Рајић, који воли погинути до својих топова него ли их Турцима оставити. За њим долазе други свијетли карактери, као што су: вјерни Димитрије, мудри Дукић и Катић, племенити Љуњевица, јуначки Добрача, Мелентије и још неки који су непоколебљиви у вјери према Милошу; сваки је мало нуансиран. У полусјенци стоје Вучић и Благоје, из чијега подазревања вири помало и лична завист; Гарашанин се од њих разликује тиме што, ако и учествује у подазревању, од зависти је чист. У пуну сјенку долазе кукавни кметови, који су одвраћали народ од Милоша, и водећи га к Турцима мало што нијесу народно дјело осујетили. Тим сам гнусним сликама уступио само један тренутак у драми, а зато да их постигне заслужена казна, те да буду свакоме поучљив примјер.
У свима мојим драматским дјелима свагда сам се чувао од заразе модерних драматичара, који радо забацују врлине женске, да изнесу пред публику каљаве женске типове. Та је зараза почела и у нас продирати преко писаца који за западњацима слијепо иду. У Српским Цвијетима огледа се чистота женска, која иде до ироизма и служи на част нашему народном карактеру. Ту жене и дјевојке скачу у воду да не падну поганим Турцима у руке. И саме турске жене буне се на везира да ослободе Милоша, који им је част у сужањству заклонио.
Карактери турски такође су нуансирани: најсвјетлији је Сарчесма-ага, прави каваљер, налик на старе Серацене у Шпањолској. Према њему стоји као контраст везир Сулејман, за кога се зна каква је сверјепства починио у Србији. Између њих двојице врзу се други турски карактери, различито нашарани.
Виши пјеснички слог, какав је употребљен у трагедијама, био би неумјестан у овим драмама. Прости људи из народа, мада јунаци, не могу говорити као што говораху наша стара властела или наши краљеви. Зато сам настајао да се што више приближим простом народном говору, који ипак има своју особиту поезију.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате историјске драме, као што су: Чучук Стана Милорада Петровића Сељанчице, Лазар и Немања Милоша Цветића, Одметник Јована Грчића, Драме Петра Прерадовића и многе друге.
Сва дела Матије Бана можете видети ОВДЕ, а књигу Српске Цвијети ОВДЕ.
[1] Више њих бјеху из мемоара Алексе Симића.