Никола Лопичић (1909–1945) био је истакнути и угледни књижевник и просветни радник. Родио се у Подгорици, а основну школу и гимназију завршио је на Цетињу. Био је студент Филозофског факултета у Београду. Још као средњошколац започиње сарадњу са књижевним часописима, а онда и наставља током живота да пише за многе важне листове, као што су: Младост, Мисао, Књижевни полет, Венац, Стожер, Југославенски дневник, Српски књижевни гласник. У средњој школи постао је члан ђачке књижевне дружине Скерлић, основане у част српског књижевног критичара Јована Скерлића. Ова дружина основала је и истоимени часопис, који је углавном објављивао поезију, излазио два пута месечно, а укинут је, након деветнаест бројева, 16. маја 1917. године.
Никола Лопичић, по завршетку факултета, радио је као наставник у Подгорици, Бањалуци, а потом у Сплиту и у Бијељини, где је предавао књижевност. Писао је приповетке и објављивао их у часописима. Једина књига објављена за његова живота управо му је збирка приповедака Сељаци, у издању Српске књижевне задруге 1939. године. Приповетке из ове збирке говоре о мукотрпном животу црногорског сељака, који је уопште био предмет свих Лопичићевих истраживања, тј. његовог књижевног рада. Сељаци су заинтересовали како читалачку публику, тако и књижевну критику, а пред Ивом Андрићем, нашим нобеловцем, био је задатак да одреди да ли су приповетке из ове збирке Николе Лопичића вредне за Српску књижевну задругу. Андрић је истакао да је Лопичићев стил приповедања „личан и књижеван, занимљив, истинит и уметнички веран”.
Лопичић је био писац међуратне књижевности и хтео је да покаже Црну Гору онаквом каква јесте у то време била. Оно чиме се бавио јесте црногорско село: приказао је специфичан дух времена и простора и представио свој народ, који има особен менталитет, народ који налази снагу да преживи упркос бројним тешкоћама. Основни мотиви приповедака су глад, сиромаштво, али и љубав. Све заједно пружа нам верну слику некадашње Црне Горе.
Осим ове збирке приповедака, Никола Лопичић написао је и две драме, један роман и више песама, што је тек после његове смрти објављивано.
Године 1941. био је на страни Народноослободилачког покрета, док је следеће интерниран у Албанију. Ослободивши се заточеништва, побегао је у Загреб, али је као антифашиста ухапшен и стрељан 1945. године у логору Лепоглава.
Никола Лопичић није много познат јавности, а чињеница је да заслужује популарност и годинама касније, јер, како тврде критичари, био је врстан приповедач и романсијер. Објављивањем његове збирке приповедака Сељаци, Порталибрисова едиција Отргнуто од заборава постаје богатија за писца, али уопште и човека који је уживао велики ауторитет у свом времену, па би требало очувати сећање на њега и данас.
Сва дела Николе Лопичића можете видети ОВДЕ.