Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Сандра Стојиљковић Цветковић
Свети Врачи – Госпина црква
Док је сунце залазило иза падина Mалог Јастрепца, унук и деда пешачили су непрегледним шумама. Одмах иза извора, на коме су се напили хладне планинске воде што на храстово лишће мирише, угледаше обрисе светилишта о чију се куполу одбијала сунчева светлост остављајући је да бљешти попут неког предсказања или знамења. Дечак одушевљено повика:
– Деда, деда, шта то сија иза овог дрвећа?
– Сијају векови. И славна прошлост. И јунаци, и задужбинари. Сија вера. И светиња. И завет. И услишена молитва. И зли усуд. И вечита надања. – Старац се потом загледа у даљине, као да призива давно потиснута сећања, легенде и предања која је слушао од свог деде. Можда је дошао дан да и он настави традицију док га овако радознало посматра пар немирних најплављих на свету очију – плављих и од овог јастребачког неба, чистих и невиних као вера и нада оних који сазидаше Цркву Светих врача Козме и Дамјана. Можда је време да мали Теодор сазна причу о једној Госпи, која је некада целим овим пространством управљала. И о још једној госпи, обичној вредној сељанки, измећарки ове прве Госпе, коју је судбина чудно увукла у причу о зидању цркве.
А околна шума као да шапатом давнина казује невероватна сећања која сежу до далеког 19. века и осамдесетих година, када је овај крај након ослобођења и стицања независности мале, а пркосне Кнежевине Србије, готово опустео. И већ 1886. читав Мали Јастребац беше предат на управу једној породици, али они не издржаше усуд који планински крш и необуздана природа са собом носе. Уместо њих, ту дође још једна породица, па још једна… Смењиваше се тако све док Марковићи, чиновници и интелектуалци из Београда, не добише на управу ову ћудљиву планину. Сви су руком одмахивали и са неверицом им прорицали неславну судбину својих претходника говорећи да ће их Мали Јастребац својим немилостима одбити, да њихово господско порекло зна само за калдрму, корзо и отмене вечере у круговима интелектуалаца. А мало ко је знао да је Марковићима све то досадило, да су жељни погледа у даљину где је све зелено, хладне воде са чистих јастребачких извора, поветарца што тихо шапуће и дању и ноћу, цвркута птица, а изнад свега – мира.
И тако Аркадије, Софија, Боривоје и Славко настанише једну планину о којој ништа нису знали. Народа готово да и не беше у близини. Али већ сутрадан једна сељанка подно јастребачких врхова, вредна Миланка, пожури да им пожели добродошлицу. У корпу спакова скромне дарове – гибаницу од ручно вучених кора са овчијим сиром и домаћим јајима, мало меда, мало масти – ваља се. А кад Марковићи распаковаше корпу и поставише трпезу, позваше и Миланку да заједно са њима обедује. „Нећу, госпо моја, срамота је. Ја сељанка са господом да обедујем, не иде.” Oно што није одбила – да „госпи Марковић” сваке среде и суботе доноси свеже намирнице са свог имања и тако заради неки динар за своју нејач. Мало-помало, вредна сељанка поста измећарка породице, она која прави најлепше пите испод сача, меси погачу од домаћег квасца и кува најбољи пекмез од шљива и компот од белог грожђа, а исто тако уме да најлепше уштирка постељину или исплете најтоплије вунене чарапе. Миланка беше уз њих и када их задеси страшна трагедија, па млађи од двојице браће, Боривоје, изненада, у пролеће 1914. премину. Сећа се како је Госпа читаве дане проводила ћутећи, не марећи за чисту постељину или топао оброк. Све је то Миланка осећала и све је подсећало на своју бол, када је непосредно након ослобођења, у миру, изненада преминуо њен син Максим, редовни војник краљеве војске. Првих дана ништа није питала. Тиха и ненаметљива, нетипично за жене горштака, обављала је све послове, а уз то се трудила да неког од њих својом радозналошћу или понашањем не повреди. Мислили су да им је ту боље него у Београду, да им је непроходан терен савезник, све до 1918. године и нове породичне трагедије предвођене осветом Бугара. Те године настрада од бугарске руке и глава породице, Аркадије. Неутешна Госпа са разочарењем прими вест да млађи син Славко жели назад у Београд, да ће се бавити адвокатуром и живети у свом граду. Госпу не поколеба ни та његова одлука. Чврсто реши да остаје на Јастрепцу, близу вечне куће свог мужа и сина миљеника. А Миланка јој постаде верна сенка. Иако и сама под теретом старости, са реумом у костима и седим власима, ова сељанка постаде једно са својом Госпом.
Две жене саме, у огромној кући, дане су проводиле тешећи једна другу. Чинило се да се, сем бора на њиховим лицима и седе косе, мало шта око њих мења. Све до једног пролећа 1927. Био је април, тринаеста годишњица Боривојевог страдања. Са Миланком се тек вратила из оближњег села. Пешачиле су километрима само да запали свећу у помен прерано изгубљеном сину. Таман ступише у кућу, кад ветар поче страховито да њише гране старог ораха, а оне да гребу кров уз језив звук, као да неко цвили. Миланка заложи ватру и донесе једну пртену чергу да њоме огрне промрзлу госпу након вишечасовног пута. Она се склупча близу ње, на фотељи. Уморне од дугог пута, промрзле и слабашне, обе заспаше у топлини собе док је напољу беснела права олуја. Из сна их убрзо прену слика тако стварна да две старице готово у исти мах зајечаше, а свака поче дозивати свог сина. Намах се као збунише, али чим им се погледи сретоше, разумеле су се без речи. Миланка прво упита:
– Госпо моја, и тебе изгледа тешки снови море.
– Сањала сам мог Бору, у друштву са једним лепим наочитим младићем, па ми каже што тако далеко идем у цркву да му палим свећу за душу кад могу да сазидам цркву на Јастрепцу и да сваки дан идем тамо и молим се за спасење душе његове.
– А рече ли ти како се зове младић са њим? – упита Миланка.
– Козма – кратко одговори Госпа. Миланка пребледе, и Госпа спази ту промену на њеном лицу. – А шта је теби, чула сам и твој врисак, готово у исто време као и свој? – Миланка тад поче да прича:
– Еее, Госпо моја, сањала сам и ја свог сина. И у сну ме грдио што тако стара и немоћна идем тако далеко. И он беше у друштву високог лепог младића, Дамјана – кратко одговори Миланка и ућута.
– Миланка, па знаш ли ти ко су били Козма и Дамјан? – проговори Госпа. – Једини Козма и Дамјан које ја знам су браћа, Свети Врачи. Али ја нисам школована жена, вери су ме учили бабе и деде и родитељи, којима су кућа, њива, пашњак и стадо били све. Можда ти знаш за неког другог Козму и Дамјана.
– И да знам, то сад нимало није важно. Ни ти ни ја нисмо случајно сниле такав сан у исто време. То је само божје провиђење у лику твог и мог сина до нас дошло да би ми се данас казала једна велика истина – да треба да саградим цркву и посветим је Светом Козми и Дамјану. Да сину испуним жељу на оном свету, да окајем грехе свих предака и умилостивим Бога да буде благ и милосрдан према мојим унуцима и праунуцима, да нико више не доживи судбину мог Боривоја и Аркадија, ни твог Максима, да наши потомци не одлазе са овог света млади, а мајке самују и тугују без њих.
– Госпо моја, па ти ћеш стварно цркву да зидаш? – изненади се Миланка.
– Уз божју помоћ, хоћу.
Већ сутрадан, Госпа и Миланка упутише се у Падину, село Миланкиних рођака, зидара, да питају да ли би хтели да саграде једну малу белу цркву и да је посвете Светим Врачима. Одмах по Васкрсу исте године радови су отпочели. За сваки камен, за сваку циглу Госпа је бдела и са пажњом све надгледала. До јесени црква је већ била озидана са кровом боје бакра и крстом високо на њему. На самом улазу беше постављена икона Светих Врача – Козме и Дамјана. Пред олтаром стајаше иконостас са представама Св. Петке, Тајне вечере, Исуса Христа, Богородице и осталих светитеља. Пара за фрескопис не беше довољно, а уместо фресака, са обе стране, једна поред друге, стајале су иконе. На самом улазу у светињу стајала је табла са натписом: „У славу божију и Св. Параскеве, а за спомен на прерано изгубљеног сина и брата Боривоја (20. 4. 1914) и од Бугара убијеног мужа и оца Аркадија Марковића, сопственика ове шуме (10. 10. 1918), овај свети храм у 1927. години подиже и освети Софија Марковић са децом.” Да буде на здравље и спасење свим будућим нараштајима, у спомен на све Марковиће. Пред њом се бели нова светиња, где ће сваког дана палити свеће свом сину, мужу и преминулим прецима, али се такође и Богу молити за здравље својих потомака и будућих нараштаја. Њу и њену породицу народ подно Малог Јастрепца и околних села памтиће по овој светињи, по молитвама које ће овде Богу узносити, по упаљеном кандилу и освештаном колачу, по свакој прослави храмовне славе, сваког 14. јула у години. У дивљини храстове шуме, у близини питке изворске воде, скривена од добрих саобраћајница и путева, у сенци јасенова, поносито у свој белини – парче божје земље освештано руком нишког архиепископа, придодато још једно светилиште балиновачке епархије – Црква Светих Врача, Козме и Дамјана, божјих лекара, угодника и исцелитеља.
Док гледа у Миланку, сузе јој се сливају низ лице, а у очима јој се чита огромна захвалност. На крају је смогла снаге да проговори: „Хвала Богу што те посла на мој пут, ова светиња и твоја је заслуга.” Две старице стајале су загрљене, под теретом живота и сличних животних судбина, а различитог порекла, погурених леђа, седих коса, али усправних врлина и чисте душе, једна поред друге, загледане у нову светињу и спокојне.
– Ето, Теодоре, деда ти је испричао једну истиниту причу, онако како су је њему причали отац, деда и сви редом. Кад те живот однесе далеко од Јастрепца, кад деде више не буде, а кућа у селу опусти, дођи повремено, обиђи ову светињу, упали свећу за своје здравље и сети се својих предака – од чукунбабе Миланке, па до деда Горана.
Дечачић гледа и кроз осмех кратко изговара:
– Хоћу, деда. Дај ми пет.