Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Ленка Глигорић
Зелена недеља
Када се прође последњи шумарак крај најхладнијег потока у крају – стиже се у једно мало и тихо село. Оно се не налази на том месту без разлога – подигли су га мештани једног села које су напустили јер су у њему имали исувише великих неприлика са русалкама, а и водењацима. Наиме, село које су напустили било је покрај једног необично топлог потока, који је настањивало много ових непријатних бића, те су одлучили да своју срећу окушају покрај најхладнијег потока, у ком, како су чули, нема ни трага свирепим створењима – из простог разлога што ни она, природно, не воле да мрзну. И тако је још једно од многих села остало пусто, а ново је створено, са надом да ће потрајати дуже од првог. И заиста, наредне генерације нису делиле замерке својих предака. Бар на неко време.
У том селу, као и у сваком селу, живот је текао споро. Међутим, каткад су се ипак догађале ствари које окрепљују сеоске разговоре и гоне комшинице из најудаљенијих кућа да се наново састају да би се нечему узбуђено запрепаштавале уместо да би неког мрзовољно оговарале. Једно од таквих дешавања, које је брзо прокрстарило од уста млечних зуба до уста без зуба, задесило је Мару.
У ту шуму покрај села, како то већ обично и бива, нико није хтео да залази, највероватније из заосталог предачког страха који је сезао све од дрекаваца, који би галамом доводили људе до лудила, мађионика што су користили сваку прилику како би извели неку непријатну чаролију помоћу којекаквих дрангулија које су са собом увек носили, осења – ноћних демона што би обузимали залутале пролазнике, па до оних више опасних као што су тодорци – крволочни јахачи што током ноћи, уочи суботе Светог Тодора газе све који им се нађу на путу, караконџуле, које својим тешким батинама туку непослушну децу, мрачници што ноћу у групама лете и бљују ватру и врколаци који халапљиво желе да прождру чак и само Сунце.
Када је требало зими насећи дрва за огрев, људи су се опремали чиме год су стигли, а највише пелином – као, како су веровали, најефикаснијим средством против русалки, и белим луком – као општеприхваћеним оружјем против утвара сваке врсте. Секли су стабла само на ободу шуме, која готово да су расла на самој ливади што је представљала разграничавајућу чистину између села и шуме. Овакав страх је нарочито мутио мозак сељанима, у рано лето када наступа зелена, односно русална недеља и свако гледа само да буде што даље и од шуме и од потока што је пресецао ливаду, највероватније из заосталог страха од зле ћуди водењака и русалки.
Све је почело када, једне летње ноћи, Мара није угасила светло у кухињи. Мајка јој је наредила да поспреми сто и опере заостало суђе, што је Мара заиста, премда врло невољно, и урадила. Али је у свом великом незадовољству заборавила да угаси свећу. Оваква немарност није за последицу могла имати само пожар, као што би многима одмах прво пало на памет, већ и призивање ноћница. Ноћнице су женски демони које много воле да праве русвај у туђим кућама – многи у њих не верују, већ када ујутру у кухињи затекну поразбијано посуђе, одмах окриве првог комшију или непослушну децу, али ретки знају истину, да су то управо ови демони које ноћу неодољиво привлачи домаћа светлост. Нарочито су активне баш у то време, током зелене недеље, вероватно из разлога што их узбуде окупљања русалки, на која никад нису позване.
Када је устала, на срећу пре осталих, Мара је затекла крхотине глинених крчага и лонаца, претурене столице, проливено млеко, разбацано смеће и још много шта што је синоћ средила. Све јој се то пред очима приказало попут муње, а следећа мисао, да ће је укућани сигурно казнити за ово недело, била је гром који ју је просто избацио из куће. Отрчала је, рано у зору, одлучивши да се више никад не врати. Добро је знала да је она свој посао ревносно обавила, али је исто тако добро знала да јој мајка неће поверовати ни за сто година да су то сигурно биле ноћнице о којима се наслушала од баке. Пошто је било рано лето, шетање напољу није јој представљало проблем. Знала је да ће је тражити и баш зато је отишла на поток јер је била свесна страха који људи у ово доба године имају од њега. Она, једноставно, није могла да поверује да су русалке заиста толико опасне. Из описа и цртежа које је видела, закључила је да оне сигурно морају бити бар мало добре када су већ толико лепе.
Када се приближила потоку, затекла је све на свом уобичајеном месту. Вода је жуборила, зрикавци су зврчали и није било ни трага било каквим риђокосим женама. Можда помало и није веровала у њихово постојање. У својој наглој непромишљености само је нестала из куће и не стигавши да помисли на разлоге из којих су њени преци осећали страх.
Да би прекратила досаду, успентрала се на једно од оних дрвета која су помало штрчала из шуме. Тек што је ухватила вишу грану, једна бела и хладна рука ју ухватила и повукла навише. Истог часа, обузета стравом, укипила се, и не приметивши – нашла високо у крошњи. Пред њом је седела лепа жена дуге и густе риђе косе, одевена само у разнолико биље. Гледале су се у очи, није знала колико дуго. Наједном је жена само отишла, оставивши је горе, на дрвету. У свом ужасу, Мара је заспала, покушавајући да расплете мисли и осећања замршене као коса те тајанствене жене.
Пробудила се са заласком сунца. Небо се замрачило и она је жарко пожелела да је сада кући без обзира на све грдње и казне које ће је затећи. Зато је веома обазриво сишла. Једва назирући гране на које је стајала уздрхталим стопалима. Како је скочила на траву, угледала је светлост. Не размишљајући много, пошла је према њој, самопоуздана да једина светлост која у ноћи може постојати јесте она из села. Тек када је угазила у нешто мокро, схватила је да се грдно преварила. То је био поток. У непредвидивом часу нешто ју је ухватило за ногу, благо протресло и исто тако нагло и пустило. Оно светло за које је мислила да је прозор неке куће, сада се налазило испред ње. Била је то иста она риђокоса жена, а у руци је држала неко чудно цвеће чије су латице светлеле. Мара је устукнула. У њеној дечијој глави није било много места за било шта сем маште и осећања, која су сада била натопљена страхом.
Жена је проговорила.
– Ти нас ниси повредила. Ти можеш да будеш једна од нас – рекла је мелодичним гласом.
Мара, забезекнута, испустила је само запрепашћен цик и отрчала у супротном смеру, главом без обзира, без и најмање помисли да се окрене. Трчала је и у мраку падала, али ју је држало светло свећа које је у даљини назирала. Убрзо је препознала комшије, које су је тражиле и сматрале да су срећније и од ње саме (у чему су се умногоме варале) када су је угледале јер је њен отац оном ко је нађе, обећао велику награду. Скупа су се повукли у село, јер у русалну недељу нико није волео да се без преке потребе шета ноћу.
Испричала је ову причу многима, неки у су њу поверовали и говорили да су одувек знали како није безбедно живети крај тог потока, а неки нису, да ли због тога што су превише одрасли или из страха да тако нешто стварно постоји – не зна се. Мара је тако проживела нешто што је касније, када је већ више није била дете, називала бајком, дечијом измишљотином или сном. Међутим, како су године одмицале и старост све брже стизала, она се тога све више присећала. И даље је јасно чула тај милозвучан позив ком је тражила смисао.
Када је већ остарила и једва се држала на ногама, отишла је у рано лето на поток, ноћу. Села је на један пањ и дуго чекала. Није ни наслућивала да се из тог пања пре више деценија уздизало једно дрво на које се једном била попела, затекавши русалку у сну.
Тада јој се указала. Рекла јој је исте оне речи које јој је рекла и онда, пре толико година. Њен глас је ускомешао многа временом удављена сећања и она је у себи осетила свилен и лепршав одјек целог свог живота.
– Полазиш ли? – милозвучно је упитала русалка.
– Полазим – рекла је Мара одлучно и несигурним ногама прегазила траву.
Вода некако разбуђује мисли и осећања. Чини сваки покрет тешким, али и елегантним, помало вилинским. Свепрожимајућа нежност уздиже у човеку слободу док зарања и почиње да плута, у стању без икакве тежине и оптерећености. Њена хладна површина блистала је тада мраком поноћи – поноћи живота.