Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Жужа Радојков
Дрекавац
Некада, не тако давно, по обронцима Фрушке горе бејаху разбацана села. У једном од њих живело је весело девојче, златне косе и плавих очију. Име јој беше Марица. Отац Петар био је паор, а мајка Марија помагаше у оближњем манастиру. Марица беше њихово једино дете и већ стасала за удају. За неколико дана требало је да објави веридбу са комшијом Васом.
– Марице, дете – рече мајка једног дана – могла би да однесеш корпу са вешом до манастира.
– Али, мајко, ускоро ће вече – побунила се девојка.
– До вечери има још сигурно два сата, ако пожуриш, стићи ћеш на време.
Схвативши да би било узалуд да се расправља, девојка уздахну, узе корпу и крете. Манастир је био удаљен око четрдесет минута хода. Рачунала је да ће отићи и вратити се пре мрака. Пут је водио кроз шуму високих четинара. Некада је због њихове висине усред бела дана у шуми владао полумрак. На улазу у шуму девојка застаде. Добро познати путић вијугао је пењући се. Размишљала је да се врати, али одустаде. Како мајци да објасни страх који се полако увлачио у њу?
– Хајде, Маро – храбрила се – само напред. Прошла си туда сто пута, познајеш шуму као свој џеп.
Ушавши у шуму, убрзала је корак колико јој је дозвољавала тешка корпа коју је носила. Сунце се још увек стидљиво пробијало кроз густе крошње.
– Помаже бог, лепа девојко – чула је.
Марица уплашено подиже поглед. Испред ње је стајао високи младић смеђе косе и зелених очију. Био је обучен у тамне панталоне, које су улазиле у високе чизме и белу извезену кошуљу.
– Бог ти помогао, незнанче – одвратила је оборивши поглед – ти ниси од овдашњих?
– И јесам и нисам, дуго сам у овим шумама.
– Нисам те досада виђала, ти си ловац? – упитала је охрабрена.
– Нека врста ловца, да – одвратио је загонетно. – Него, куда си се упутила?
– То ти не могу рећи. Забрањено ми је да разговарам са незнанцима.
– Зовем се Лазар и тражим нешто што сам изгубио у овој шуми. Ето, више нисам незнанац.
– Добро, ја сам Марица и идем до манастира на брду. Треба ову корпу да однесем.
– Зар те није страх да идеш сама? – упитао је забринуто.
– Не, пуно пута прођох овим путем, познајем шуму и немам чега да се бојим – рекла је помало набусито.
– Ни дрекавца се не бојиш?
– Ничега се не бојим, а ево и манастира. Игуманија ме очекује. Хоћеш ли са мном?
И заиста, на излазу из шуме видео се велики, ограђени манастир.
– Не могу са тобом, још не нађох оно што изгубих. Ипак можеш учинити нешто за мене, ако хоћеш.
– Зависи шта желиш?
– У том манастиру служи сестра по имену Николија. Дај јој ово и реци да је од Лазара – скинуо је са врата кожну огрлицу са дрвеним крстићем.
– Добро, то могу да урадим. Желиш ли још нешто? – упитала је узимајући огрлицу.
– Да, молим те, изађи из шуме пре мрака.
Марица је заустила да још нешто каже, али младић нестаде у шуми. Поглед јој паде на огрлицу која јој беше у руци. Учини јој се сувише малом, као да би пасала за дечји врат. Ипак, без превише размишљања стави је у џеп кецеље и продужи ка капији манастира. Дочека је игуманија, која је лепо поздрави. Марица предаде корпу и упита за сестру Николију. Упутише је у малу башту иза цркве. Очекивала је да види лепу, младу девојку, коју је можда младић покушавао да одговори од манастирског живота. На њено запрепаштење, дочека је полуслепа старица.
– Помаже бог, мајко – обратила јој се Марица са поштовањем.
– Бог ти помогао, кћери, којим добром? – одврати старица.
– Имам нешто за Вас – рекла је пружајући јој огрлицу.
Старичине руке задрхташе када је примила огрлицу. Стезала је рукама, као да има изгубљено благо, док су јој крупне сузе падале низ лице.
– Одакле ти ово, кћери? – упитала је још увек јецајући.
Марица јој исприча о младићу којег је срела у шуми и који јој је дао огрлицу.
– Дете, боље је да послушаш савет и пожуриш да се вратиш. Ускоро ће повечерје, а са њиме и мрак.
Као да потврђују старичине речи, звона почеше звонити. Марица, решена да ништа даље не пита, поздрави се са старицом и игуманијом и крете назад. Тама се неприметно увлачила међу дрвеће и Марица убрза корак. Изнад себе чула је хук сове и кљуцање детлића. Звуци постадоше јачи и злокобнији, а светлости беше све мање. Сада је већ трчала, док се дуга сукња качила о жбуње. Одједном иза себе чу нељудски врисак и ломљење грана. Задиже сукњу и потрча као без душе. Избила је успаничена на пут за село. Тек тада се усудила да се окрене. На улазу у шуму стајало је длакаво створење искежених зуба и сабласно зелених очију, страшно кричећи.
Ујутру са првим петловима стигао је гласник. Закуцао је на врата Маричине куће тражећи је. Отац, мада затечен, посла по њу.
– Добро јутро, госпођице – наклонио се гласник – пролазих јутрос поред манастира, те ми дадоше ово писмо за Вас.
Марица узе писмо и прочита га, затим замоли оца да оду до свештеника сеоске цркве. Пођоше затим у шуму. Марица је водила. На једном осунчаном пропланку, око сат времена хода, наиђоше на мали гроб. На дрвеном крсту излизаном од зуба времена, неко је урезао име Лазар. Свештеник одржа опело за упокојење душе, затим откопаше гроб. У њему нађоше сандук величине новорођенчета. Мошти пренесоше у манастир, где их сахранише уз сестру Николију, која премину те вечери. Док су спуштали сандук, Марица чу шуштање иза себе. Полако се окрену да не поремети тужни чин. Угледала је младића из шуме како се смеши. Постајао је све блеђи док није потпуно нестао. Марица му са усана прочита реч хвала. Када је стигла кући у миру поново разви писмо и поче читати:
„Драга кћери, данас си ми донела бол, али и наду. Огрлица коју си ми дала, припадала је мом сину Лазару, који је умро два сата после рођења. Данас би му била деветнаеста година. Лазар је умро некрштен, те није могао бити сахрањен на гробљу. Сахранила сам га у шуми, на пропланку. Ноћас ћу се упокојити и најзад бити са својим дететом. Замоли оца Петра да на његовом гробу одржи опело, а затим његово мало тело сахраните поред мене.”
У дну је стајао потпис сестре Николије. Марици падоше сузе на папир и размазаше тинту.
Прошле су отада више од три године. Марица се удала за Васу и добила сина, којем надену име Лазар. Понекад је размишљала о чудном бићу које ју је јурило кроз шуму. Веровала је да ју је могло стићи, само да је хтело. Ипак, од те ноћи мештани га нити видеше, нити чуше, а тако и остаде све до данашњих дана.