Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Снежана Кезовић
Нисам се сетио, тата
Осећам је сада у ваздуху. Како се храсту старом приближавам, све јаче и јаче ми груди притиска. Знам да је смрт данас око ње, око куће моје и предака мојих, јер у шуми сам сахранио… Кога ли сам сахранио? Који предак мој поново у земљи спава, ко ли је у телу био том? Не знам ни што сам толико дубоко у шуму отишао, кад свеједно је, зна се све, изречена казна без речи надвила се над кућом мојом истог тренутка оног када ју је Никола убио. Уплашио се, тако ми је рекао док сам га укоченог, скамењеног, у очи гледао. Секиру је у руци држао. Сада ћу остати без… некога. И што је изашла? Ја је видео никад нисам, ни отац мој, само смо слушали о њој. Причао сам и њему, сину својему, али од страха није се сетио.
Све ближе сам старом храсту. Неко од предака мојих га је на том месту посадио. Желим мисли да скренем размишљајући о храсту, али не успевам. Још мало и из шуме излазим.
– Вељо… Вељо… Вељо – отац ме дозива. Стар је и тешко се већ креће. Зна где сам био. – Јеси ли? Јеси ли је покрио земљом благом? Јеси ли јој главу са телом саставио? Не знам… можда то и помогне – питао ме је када сам до њега дошао.
– Јесам. Све сам урадио како си ми рекао – одговорио сам тихо, као да нас неко прислушкује, па да не чује шта говорим. Знам ко би нас желео чути – смрт, да, она.
– Вељо, рекао сам деци да се спакују, да са тобом иду мајчиним родитељима, да су их се ужелели, као што и јесу сигурно. Ти ћеш их водити. Ја ћу код куће остати. Слушаш ли ме? Сигурно су се спремили досада. Остани и ти пар дана са њима док се не реши ово све.
– Што је сада изашла? Што није када ми се жена разболела, па да ме упозори, да ми знак неки дâ колико је озбиљно све? Није, није се тад појавила, него сад. Што? Што се сада појавила, Славко?
Нисам заплакао још… још од… још од сахране жене своје, а сада осећам како ми по лицу сузе полако клизе. Загњурих лице у дланове.
– Тата, што се са мајком ниси вратио? Тата, је ли мајка на пијаци остала, па ће доћи? Тата, погледај ме… је ли… – поново чујем питања деце када сам се из болнице вратио сâм. Последње питање је питање мог сина старијег, по мом погледу, знао је. Сада… Он је секиру у руци држао. Уплашен је био. Као и тада, као и… тада.
– Вељо, ништа нећеш постићи ако размишљаш тако. Узми децу и одвези их код њених. Ништа им се тамо неће догодити, друга кућа је то, у туђој ће бити, а ја ћу у нашој остати. Најстарији сам. Нека по реду сада иде… Тако је требало, али… прво твоја жена оде, па моја, мајка твоја… без реда. Исправићемо сада онако како и треба да буде.
Већ смо код старога храста. Деца седе за столом поред њега, у хладу његовом.
– Тата, због мене сада идемо, због онога што сам урадио. Сетио сам се приче о змији чуваркући када сте отишли, када сам видео деду и тебе како сте реаговали. Уместо да ме загрлите, похвалите јер сам је убио, јер се нисам уплашио када је до Иване дошла, ви сте… После сам схватио, после сам се сетио – мој старији син нас је тим речима дочекао.
– Тата, да ли је та змија стварно била чуваркућа, наша чуваркућа? И ја се сећам приче да она постоји, да је бела, да се крије испод прага кућног, да излази само ако је породица у опасности јер је у њој душа претка нашег који нас чува, да је никако не смемо убити, јер ће неко од нас онда умрети, да је то казна. Тата… – док сам гледао у сина млађега, чуо сам речи једине ћерке моје, речи о нечему о чему сам све време у шуми размишљао. Прекинуо сам је јер видим сузе у Милошевим очима.
– Милоше, шта је било, зашто плачеш?
– Ништа, ништа није било… само сам пао када сам из куће истрчао. Саплео сам се на праг… као да је порастао и… не знам како… – кроз сузе ми је говорио док је са крвавих колена дланове склањао.
Погледао сам ка кући. Праг је виши био, видело се. Да, подигла га је змија када је излазила. Зашто је напустила вековно склониште, зашто баш овога дана? Да ли је то знак да ће Милош бити тај?
– Ма, да ли је могуће да ви верујете у те приче? – чуо сам очев глас. – Стварно свашта. То су приче за малу децу, тада сам вам их и причао, када сте мали били. Хтели смо да вас забавимо, да вам машту развијамо. Каква змија чуваркућа! То је биће из приче, оно не постоји. А то што смо ваш отац и ја били онако збуњени када је убијена, то је од страха за вас. Исто смо помислили шта је све могло да се деси док смо ми иза куће били. Не размишљајте о томе више. То није била змија чуваркућа, јер она постоји само у причама. И казна за њено убиство не постоји. Сви ћемо бити добро зато што је ова змија била права, она која је могла да вас угризе и усмрти. Хајде сад, понесите те кофере и поздравите ми прију и пријатеља. Идите мало код њих да се одморим од ваше вриске и питања шашавих, па нек они мало косе чупају – покушао је мој отац да се нашали и орасположи их. Успео је, јер је штапом по ваздуху витлао док је показивао како се коса чупа, а косе није имао. Смејали су се и на тренутак сам и ја помислио да је то тако, да змија чуваркућа не постоји, да је измишљена, да… а онда сам видео праг подигнут, праг куће наше.
– Вељо, чим стигнете, јави ми се – рече ми отац када смо сви сели у ауто. Гледао сам га, а он је брзо скренуо поглед, јер… гледао сам га као да је последњи пут. Није хтео да унуци нешто посумњају. Свако дете је у косу пољубио. Још јаче сада смрт осећам, смрт која је око нас, смрт некога од нас.
– Добро вече, пријо. Овде је било јако невреме, телефонске линије су биле у квару. Гром је ударио у стари храст из неба ведрога, изненада. Део храста је на сто пао, срећом да деца нису била ту. Сигурно је и код вас невреме било, па се Веља није јавио да су стигли.
– Како мислиш да се није јавио због невремена?
– Па, кренули су још пре три сата, одавно је требало да су стигли, не треба ни пола сата до вас.
– Деца су овде, а Веља се одмах вратио. Код нас није ни било невреме. Не брини, Славко, сигурно је свратио негде, па ће ускоро да дође. Нека нам се јави. Слaвко, чујеш ли ме? Славко…
Знао је Славко, док је спуштао слушалицу, да се Веља неће вратити и да је змија децу заштитила, да се због њих појавила, да је лозу сачувала. О томе је размишљао и када се за груди ухватио и када је на под дрвени, поред прага, пао. Више мисли нема. Више ни њега нема.