Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Борислав Батин
Змајевина
Када приповедача оставе све приче, а он, свикнут на приповедање, седне на троножац, крај огњишта, завије дуван, припали угарком смотуљак дувана, мало сажваће испљувак дувана, потегне чокањ љуте ракије, закашље се и ’нако насумице, као слепац, почне да, пипајући, сапиње речи које ниоткуда не виде пута, већ тумарају све у круг реченица, саплићући се и пропадајући, а не остављајући трага у памети и разборитости, већ тек тако да се нешто рече, све у празно зборећи вражјим језиком, палацајући као неотровна гуја…
Беше то једаред, да ви речем, не би се осмелио утврдити кад то бејаше, нит да л’ икада бејаше, може бит и да је сан, онај што никада не осване у памети, нит се угуши у забораву, већ напросто, еве га ту је, ниоткуде бану вође, па ви што ово чујете саде од мене, рашчињујте како вам је воља…
У’ватише у неком селу људи змаја, односно, нађоше ђеца округло каменито црно јаје, повелико и хладно ки лед, ђеца га бацише у огњиште, оно запишта и пуче начетверо, те из њега излете троглави змајчић и полете, све растући и млатећи крилима, рушећи све по кући, пусти огањ силни и ватром продува отвор на кући, узлете у небо и нестаде.
Прође неко време, толико да све приче о том догађају онеме у забораву и у дојадности учуђавања и препричавања, ништа се не догоди у слутњи и рашчињавању: што би то требало да значи, да л’ ће се изродити неко зло ил’ неко добро?
Кад ће у неко доба у село доћи једна црвенокоса ђевојка, љепа кâ горска вила, бистрог погледа, с очима љубичастим и сјајним, а кад штоно проговори, људи у чуду, оклен такво младо чељаде све зна штоно људи умеду да је приупитају, а мудро и разборито збори, кô да има ’иљаде година.
Насели се она у то село, људи јој справише кућу, доносише јој свакаквих дарова, тако да не оскудева ни у ићу, ни у пићу, нит у одећи и огреву, а она свјетоваше људе, учећи им ђецу, писменима и наукама.
Сети се неко и приче о том излеглом троглавом змају, те је приупиташе о њему, да им протумачи све оно што се одономад у њиховом селу збило с тим црним каменим јајетом и змајем: може ли то бити и има ли тога још неђе да је било?
Само што је то упиташе, ђевојка испусти неки крик, суну га из прељепих уста њених, кâ ватру да је сунула, зацрни се небо и задува неки јак, топао ветар, полетоше по селу све укруг ствари, ка небу се завртеше и ете ти: надлеће село огромни змај, а ђевојка нестаде…
Неко повика да ју је виђео како се она преобратила у тог змаја, а сва она ђеца у селу коју је она изучила, нестадоше, као да их је ш њом све однија троглави змај.
Прође опет неко време, толико дуго да сви заборавише на сву ту ђецу. Ђеца се у том селу више не рађаше, а остали људи и жене у селу не старише, сви остадоше с ликом и снагом кâ онога дана кад беше их змај походио и кад им нестадоше из села она црвенокоса мудра ђевојка и ђеца њина изучена мудрошћу њеном.
Кад ће опет у неко доба у село доћи нека стара жена, с котарицом пуном црних, камених јаја.
Неко се присети, те рече да се та јаја побацају у поље у велику ватру, а да се ш њима и ова стара вештица спали – тако и учинише. Запалише ватру, свезаше старицу и с котарицом пуном змајевих јаја, бацише је у ватру.
И гле чуда: из ватре прво изађе она црвенокоса ђевојка, а за њом, све држећи се за руке, сва она нестала ђеца, иста кâ онога дана када су нестала с оним змајем-ђевојком.
Ту сељаци, на тој пољани, подигоше цркву и школу, а њина ђеца сазидаше око цркве и школе, како се које од њих удаде и ожени, све направи камене дворе и дућане, те настаде мало-помало, кућа по кућа, велики град и назваше га Змајевина…
Те ако каде наиђете у тај град и такве људе, добро би било да знадете да га препознате, те да се припазите јер туне неће бити места за вас, међ тим зидинама и тим људима. Сагореће вас речима, кâ да на вас бљују ватру, а ако заноћите којим случајем међ тим зидинама, све и да нико од њих ш вама ништа и не проговори, пробудићете се троглави, те ћете од тога времена само сањати змајевске снове, а свака од ваших глава ће вам причати све ’ваке небулозне приче, све као и ова коју вам саде исприповедах.
Неко ће саде од вас помислити и рећи да сам ја некада заноћио у том граду.
Мож’ да бидне, ал’ не мора да значи…