Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Урош Тутулић
Како је Магура постала
Када се крене од Приштине, ка Голеш планини, па уз Магурски поток, долази се до живописног села званог Магура. Народ овог краја приповеда да се за време Косовске битке небо око подне замрачило и расцепило на два дела, те оданде између облака сиђе жена лабудових крила, у ратном оклопу, са златном капом и челенком на глави, у белу свилу одевена. Златни пехар држаше у десници и сребрни кондир у левици руци.
Надлетела је српску војску и својом капом заслепљивала Турке, храбривши Србе да истрају. Она је Обилића отпратила до Муратовог табора неповређеног, под њеним скутима је Бошко Југовић разгонио Турке на буљуке и видела је где погибе Страхињићу Бане и цар Лазаре и да Вук Бранковић издаде на срам свога рода, и да пропаде царство српско.
Кад битка мину и све се стиша, њој отпадоше крила лабудова, па се преметну у лепоту девојку. Она иде по Косову равном, шеће се млада, те преврће по крви јунаке, а на њеном белом оделу од крви ни трага: ког јунака у животу нађе, умива га хладном водицом, па му, кажу, целива усне и даје мртве воде из сребрног кондира или живе воде из златнога пехара, од једне прави јунак се селио у рајске вртове, а од друге би прездравио, али која вода дарује живот, а која рај, то само она зна.
Седам дана и седам ноћи је походила ратнике, од њених суза и поток потече, те на крају, скрхана умором, леже крај њега и заспа. Осмог дана у оближњем гају немо момче је чувало стадо оваца. Чим спази лепотицу како спава у високој трави, дотрча до ње. Не могаше одолети, саже се и целиваше јој вреле усне.
Она се прену из сна, дан је већ био одмакао, захвали му се што ју је пробудио и пољуби га у образ. Отада, па до краја свога живота, пастирче је понављало једну једину реч, њено име – Магура! Магура! Магура! Тако и његово село поста Магура, поток који је исплакала оста Магурски поток, а њу запамти народ као Косовку Девојку.