Прича која је ушла у шири избор на конкурсу (Не)стварно и (не)заборављено: приче из српске прошлости
Снежана Манасијевић
Петрушино страдање
„Ооох…”, уздахну Петруша тог врелог јулског дана, поруменелих и знојем орошених образа… Звезда упекла целог боговетног дана, док сељани, позвани на мобу, пластише сено. Не би јој севте да раном зором порани, напоји и нахрани стоку, умеси хлеб и спреми ручак за посленике, па заједно с њима крене на плашћење сена, но данас јој се нека мука привила на груди, те једва обдржа корак са осталима… Уздрхтала јој беше сва снага, а у грудима јој се нека мука привила, па никако да пусти…
Замаче полако сунце, а с њим оде сва јара и успарина – и она полако, с вилама преко рамена, успе се поред свог Миладина на волујска кола и с олакшањем седе на даску, крај њега. Како је први сумрак почео да се спушта, уз пој славуја и зрику зрикаваца, једнолично клопарање и шкрипу точкова – њој полагано она мука у грудима стаде попуштати. И кад већ прве звезде стадоше да светлуцају на полумрачном небу – њој би и чудно што је онако данас била изнемогла. Чињаше јој се као да јој нека нова снага осоколи тело, па јој дође милина од које би могла и запевати. Док дођоше до куће, Петруша је, већ осокољена новом снагом, радосно кренула да намирује стоку, а брзо потом и вечеру пристави. Сита дечица и уморни Миладин полегаше у постељу, а Петруша узе котао топле воде, те оде иза куће да са себе зној сапере… Пријали су јој топли млазеви воде по једром и још увек младом и лепом телу и нимало јој не сметаше лагани налети ноћног ветра. Окупана и освежена – и она ускоро леже крај свога мужа, који беше већ увелико уснио.
Лежаше тако Петруша, чекајући да јој сан затвори капке, али – сан никако да дође. Окрета се и намешта, протреса сламарицу – разоткри се, па поново покри, али оста будна… Онда јој се по глави почеше ројити мисли, па јој се, ко зна зашто, пред очима пројави оно чудо што беше угледала пре неколико ноћи… Било је то, сећала се, пре тачно три дана. Како домаћин тада имаше да обавља тешке послове у шуми, а њој беше понестало брашна – она тог јутра сама упрегну волове у јарам, па натовари осам џакова жита, те крену у воденицу. Планином се није могло брзати ни узбрдо, а нарочито не низбрдо. Док је стигла до прилично удаљене воденице, беше већ прошло подне; а док је жито самлела, ухвати је ноћ… Није се млада Петруша устезала ни од какве работе нити икад страховала од ичега. Но, кад су кола већ замицала преко потока, пред њеним очима промаче црна сенка – није знала да ли јој се причинило, премда је сјај пуне месечине довољно осветљавао да би могла да тера волове, но исти они – волови, стадоше кô укопани!… Кренуше да фркћу слузавим ноздрвама, те да копитама копају земљу. Оно створење-сенка указа се још једном пред Петрушиним очима, пуним неверице, а она помисли: „Шта ово би?… Нит је пашче, нит међед, а ни чо’ек, богами…” Од себе није одавало ни гласа, само је као авет зурило у њу, излуђујући стоку, која сад и вратовима стаде у јарам ударати. Уздрхта и њено одважно срце, али уста не могаше отворити, нити руке и ноге померати, те у мислима својим крену жустро изговарати: „Оче наш, који си на небесима, да се свети име твоје, да буде царство твоје, да буде воља твоја – како на небу, тако и на земљи. Хлеб наш насушни…” И, није Петруша ни стигла до краја молитве, кад се волови умирише, а она приказа неста, кô да је никад ни било није!… Она потера волове, те они кренуше док се она, у чуду, окреташе покрај и иза себе. Нигде и ничег не беше, до само птичјег поја, који, како јој се сада чинило, малочас ни чула није… Није Петруша страшљива жена – па она и карабином боље рукује од Миладина, но овако нешто досад не беше видела. Одлучи тада да никоме ништа не казује. И тако и би.
Ноћ дугачка, чује се смирено дисање њене деце и тихо Миладиново хркање, а она, немајући сна, продужи у мислима да проживљава други дан – дан након оне ноћи. Копкало ју је шта је снашло, па онако немаде снаге јучерашњег дана – а сад кад сви спавају, у њој толико снаге да би и коло водила!… Бивао је њој готово сваки дан исти – послови по кући, око стоке и у пољу, а предвече, свако вече, с тестијама на воду. Бејаше кладенац неких стотинак метара удаљен од куће, у једној удолини. Док је са празним тестијама силазила до њега, ишла је с лакоћом. Но, кад би се натоварена узбрдо враћала кући, морала је да пристане и одмори чим изиђе на узвишицу – таман испод једне дивље крушке. Док се тако одмарала, тог другог дана, учини јој се кроз измаглицу да чује неку песму и на тренове види лепе девојке како око ње коло воде… Како је у то доба дана, или боље рећи ноћи, увек била уморна, она тад помисли да је придремала, те се трже и журно подиже тестије, па оде право кући. Те ноћи она не осети ништа. Но, овај, јучерашњи дан, тешко јој паде.
Док је она у мислима пребирала по својим чудним догађањима, освану и јутро, а укућани почеше устајати. Први зраци сунца осветлише и Петрушине очи, па она хтеде да се подигне – али, ни макац!… Ни руке ни ноге је не послушаше!… Оста Петруша да лежи, а сада јој, осим муке у грудима, глава поче пулсирати од бола, као да ће се распрснути. Миладин, забринут, упита је шта јој је, а она му рече. Видевши да је њена немоћ и бол била везана само за дање светло, она схвати да мора Миладину потанко испричати све што јој се десило… Послуша Миладин, хукћући и одмахујући главом, а онда јој рече: „Ја друге не знам но да те водим код ’оџе, у суседно село. Чуо сам да је многима муке прекратио, па ће, можда, он знати.” Немајући куд, Петруша пристаде, те је он полако спреми и потовари на кола. Стигоше тамо у неко доба дана, а она – ни жива ни мртва.
Хоџа, видевши с врата младу жену, журно поможе Миладину да је пренесу у кућу, на диван и одмах јој пружи коцку шећера и чашу воде, да душу поврати… И хтеде Миладин да потанко исприча хоџи шта му је жену снашло, али овај само подиже руку, дајући му знак да ућути. Узе хоџа неке књиге и стаде читати на неком, њима неразумљивом језику. И потраја то… а онда – стаде молити, клечећи и спуштајући главу до пода. Пошто је све те радње извршио, окрете се хоџа, па рече: „Ти си, невесто, по ноћи послове свршавала – а ноћ је Бог дао другим бићима, не нама, људима. Твоје очи је гледала несмирена душа, што лута крај потока у ноћне сате. Твоја је нога, у први сумрак, стала на вилинско коло – а виле, када им се штета нанесе, могу зле бити. Зато, млада, обратих се Алаху за тебе и спремих ти запис који ћеш понети са собом, али знај – човечје је да дању ходи и посвршава све послове своје, а ноћ је дата онима који из других светова долазе. Ти си зашла у њихово подручје, па су те они повукли у таму – зато дању немаш снаге ни живота, а у сунце ни погледати не можеш; а ноћу би, кад и те нечисте силе, да бдиш с њима. Узми овај запис, стави га на груди, крај срца, а вилама ћеш понуде да спремиш: спреми хлеб и колаче, зготови јело и узми најбољега вина, па остави ноћас испод оне крушке, где си стајала. Ако ујутру, кад будеш отишла тамо, видиш да је штогод поједено, знај да су ти опростиле. И не греши више… Идите сада и Алах нека вас чува и штити.”
Приђе Миладин да подигне жену са дивана, но док он тек два корака крочи, Петруша је већ на ногама била. На њеном лепом белом лицу поново се расплину румен у образе, а крупне плаве очи беху повратиле стари сјај. С неком новом лакоћом она се попе на кола и полако кренуше кући. Учини она све како јој је хоџа казивао, па наредног јутра, све трчећи, дође до оне крушке. Погледа понуде и кад угледа отпијено вино, огриске колача и хлеба, са срца јој камен паде и од среће поскочи, говорећи: „ Слава Богу на висинама!… Хвала теби, Христе, Боже наш!…”
Од тог дана Петруша је, све певајући, свршавала све послове своје док је сунце обасјавало видик, а чим крене први сумрак, она се хитро увуче у кућу, заједно са својом дечицом и мужем. Од тог доба, па до задњег овоземаљског дана, она никада више није срела ништа онострано. Држала се мудрог хоџиног савета.