Збирка Са старих жица Стевана П. Бешевића је бисер филозофске и сoцијално надахнуте поезије, чији заборав представља велики губитак за свеукупну слику о српском песничком стваралаштву, али и за саме читаоце и проучаваоце.Наша је културна баштина болно оштећена у многим епохама – извесни крутичари одбацивали су талентоване писце и песнике јер према њиховим критеријумима нису били изнад црте квалитета, политичка неподобност такође је у разним временима ове наше релативно кратке историје књижевног стварања (прве уметничке ствараоце у модерном смислу имамо тек од епохе романтизма, за разлику од многих других европских култура) била разлог да се одређени врхунски ствараоци одбаце и да тиме буду збрисани из анала националне културе, али свакако је најстрашније када се одређени аутор једноставно заборави, не примети, не истакне, не спомиње у културној јавности, није део антологија нити студијских и школских програма и то из разлога – непознатог. Такав је случај са нареченим Стеваном П. Бешевићем, односно са његовим песничким збиркама, а најпре са књигом У граду радости, као и са овом филозофски-социјално надахнутом скупином врхунских поетских остварења под именом Са старих жица.
Сам наслов интригантан је и симпатичан. Још Бора Станковић некако нам је скренуо пажну на лепоту чувања оног нечег старог, пишући своју легендарну реченицу: „Старо, старо ми дајте…”
Али Са старих жица је наслов који песник Стеван П. Бешевић употребљава са другачијим, а опет донекле сличним разлогом. Он је познат као критичар стварности, из чега се може закључити да је поборник тог „старог”, а противних новог, модерног, декадентног, сумњивог… Ипак, ова збирка има можда пре везу са старим у контексту квалитетне поетске традиције, на коју се она и наслања, и са којом има заједнички најважнији квалитет, а који је дефинисао још Богдан Поповић – да је песма цела лепа. И много је таквих примера сјајних песама у збирци Са старих жица, али оне су не само естетски посебне већ имају изузетну дубину мисли, баш као што је случај са филозофском поезијом Вијона, Калдерона, па и нашег Љубомира Ненадовића.
У збирци Са старих жица Стеван Бешевић потврђује тезу о људској потреби за неком смисленом мисијом, за таквим радом и залагањем којим ће оставити трага и променити нешто на свету, што и познати психијатар и научник Стивен Ериксон дефинише као потребу која наступа у периоду средњег одраслог доба и он је назива фазом: генеративност наспрам стагнације, где сваки појединац доживљава потребу да се бави нечим што ће иза њега остати – потомством или важним доприносом заједници и свету у периоду зрелог доба, у тридесетим и четрдесетим годинама. И баш то чини Бешевић, како и сам каже у једној од песама у збирци Са старих жица:
Узети с небеса и понети доле,Кô негда Прометеј, нов пламен и жар,Да све који мрзе и који нас волеОбасја божанског измирења дар…
Бешевићева мудрост у најкраћем би се могла описати као мудрост старости, жал за младошћу али не за страстима, баханалијама, прелажењима граница морала, већ као у оној старој изреци: Питала ме старост где ми је била младост. Збирка Са старих жица облилује његовим зрелим увидима о полазности младости: на сасвим људски начин он жали за младошћу и свим што она поседује:
А ја седим, пребирам по жицамаШто сад звоне о прошлости песмама,О минулим пролећима, ’тицама,Пресахнулим изворима, чесмама……Што је прошло, знам, неће се вратити.Под плочама леже дани радости.О, како сам жељан их позлатитиЕлегијом прохујалој младости…
О овој теми у збирци Са старих жица најупечатљивије пише у Симфонији прошлости:
Где је сунце, где су златни зрациВедрих зора? Где су чежње вреле,Што их живот буди?Све помреше као руже свеле (…)
Све је прошло… Жеље – мртве ствари…На дну вира моја срећа спаваКô уклета вила…
Још један важан мотив је и Бешевићев доживљај духа модерног времена у који је наука донела многе добробити за човека, али и даље су остали патња и бол:
…Заронили смо, али море суза,Бола и патњи нема гњурца свог……О томе ћути наша јадна Муза,И наша Мудрост, и Небо, и Бог!
Иако типична лирска песма доминира, са одличнном римом, добром копозицијом и сликовитим приказима људских емоција кроз природу, али и призоре савремене свакодневице, известан број песама има епско-лирски карактер. У питању су песме које имају структуру прозног дела, као приче или легенде у песми. На треба заобићи ни сегмент ове збирке у коме је претежно поезија инспирисана хришћанском тематиком, а упечатљиве су и оне песме у којима се из перспективе човека у позним годинама посматра живот и одговара на питање његовог смисла.
Порталибрис је у оквиру едиције Отргнуто од заборава издао дела бројних заборављених песника, међу којима су Мирко Королија, Милутин Ј. Илић и многи други.
Сва дела Стевана Бешевића можете видети ОВДЕ.