Награђена прича на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије 2023. године
Стефан Радосављевић
Добровољац
– Хајде, момак, приђи. Мене тражиш, је л’ тако? Знам врло добро како изгледам, али ниси се преварио. Јао, тачно знам шта вам пролази кроз главу, вама налицканим службеницима: ево је још једна пијандура, још један пропали официр. Али требамо вам и даље, очигледно, иначе не би ти, сине, ушао у овакву биртију ни за суво злато. Седи! Не гледај у њега, није ни битно ко је, ја му у потпуности верујем, па мораш и ти. Човек је служио са мном од Цера до Словеније. И, кажи, шта желиш да знаш?
Коле је разговор почео оштро, мени мало беше непријатно. Кад је испио ракију, мало се умири. Чини ми се да су прорадиле године обуке и тренинга, сада је испред себе имао задатак и он се уозбиљи, спреман да испуни дужност. Онај момак из министарства војног деловао ми фино, културно. Рекао је само име, без презимена, нити помену ко га шаље. Реч министарство била је довољна. Лепо обучен, пријатан, не обраћа пажњу на Колетов тон. Седа поред нас, вади једно блокче и оловку и наручује кафу. Каже не пије кад ради. Ми се само насмејасмо. И ту поче пропитивање, мој саборац прича, али не оно што сам очекивао.
– Све се то, момак, одиграло у лето 1916. године. Војска је већ била на Солунском фронту. Али оно што се кувало иза, у позадини, могло је све да нас уништи, много пре него Бугари и Швабе. Уплео сам се у политику, и то дебело. Али није се могло, већ тада је политика почела да гута све око себе. Сунце им јебем! Кад се сетим свега што смо прошли од дванаесте па наовамо, и сад да овако они играју жмурке са мном! Али шта да радиш, крупна је то игра, гледаш само да извучеш живу главу. Два пута су они покушавали да ступе у контакт, ја сам избегавао, те дужност, те болест, тамо, овамо… А онда су пришли директно и оштро: „Драгутин хоће да те види! Вечерас!”
Када је Коле поменуо име Драгутин, службеник видно промени расположење и став, погледао нас је у очи и једног и другог, онда поглед вратио на папир, спреман да упије сваку реч.
– Улазим у једну стару општинску зграду, коју је војска преправила за своје потребе. Били смо неких десетак километара иза фронта. У ћошку, поред фуруне, седе два официра. За другим столом један седи сам, пуши загледан кроз прозор и не обраћа пажњу шта се око њега дешава. Ова двојица су ме одмах препознала. Прилазим за сто, а један од њих климну главом ка конобару да ми донесе ракију. Ја ћутим, чекам да они почну разговор, нервоза ме једе. Ништа, они ћуте. Коначно један започе: „Да ли, наредниче, знате зашто смо вас звали?”
Ја се правим мутав као да немам представу ни ко су ни шта су, а цела војска је већ годинама причала о њима. Ма шта војска, цела држава!
Старији официр ми се представи: мајор Љубомир Вуловић. Знам ко је, али се и даље правим невешт, а облио ме хладан зној.
– Ти си се, Коста, досада показао као вешт војник и човек који има петљу. Желимо да нам приђеш, да радиш за нашу ствар. План је скован, требају нам само прави људи.
Ту Коле направи паузу, он и млађани службеник су се накратко погледали, знали су шта даље следи. Ја, наиван, слушам, чекам да чујем причу о неком јуришу. Јесам вала био глуп. Коста наставља:
– Вуловић тада поче у детаље. Очекивало се да средином 1916. године краљ Петар и краљевић Александар исплове из Сан Ђовани ди Медуе за Италију. Они су планирали да истог момента прво из војске уклоне све људе који њима, црнорукцима, нису били одани. Када би тај задатак био готов, требало је да буде ухапшена комплетна влада, а сваки политичар који би им се супротставио био би мртав. Одсуство краља би било идеална прилика за пуч, јер би држава била обезглављена. Одлазак у иностранство представио би се као његов покушај бекства и кукавичлука. Наруку им је ишло и то што је доста војника било незадовољно како је изведено повлачење, још нису могли да преброје мртве који су кости оставили по албанским гудурама. Да се разумемо, ја сам све њих поштовао, много поштовао. То су били јунаци каквих више нема. Сви су они ратовали, крварили, давали животе за Србију. То нико не може да им оспори. Али, човече, да идем против краља, против Петра Ослободиоца, то нисам могао. Свака им част, али отишли су предалеко. Знао сам ја какве се све мућке воде око двора и краљевске владе, али што је много, много је! Вуловић настави даље: „Знаш ли, Коле, ко је онај човек за суседним столом? То ти је Апис. Чувени Драгутин Димитријевић Апис!”
Мени се ноге одсекоше, чуо сам за име, али никад човека нисам срео уживо. Висок, има га бар метар и деведесет, проћелав, са црном косом и црним брковима. Ја сам почео да врдам! Те дао сам заклетву, те не знам како ћу, како ће војска све то да прихвати. У том тренутку се Апис окрену и погледа ме. Задржао је поглед на мени пар секунди, повукао још један дим, а онда угасио цигарету, покупио ствари и одмереним, чврстим кораком, изашао из собе. Прочитао ме, један поглед му је био довољан. Вуловић и онај други искапише ракију и пођоше за њим. Онај млађи ми само добаци: „Чућемо се, Коле!” Отада више нисам мирно спавао. Знам за план, а нисам их подржао. То ти је, момак, мета на глави, само сам чекао када ће да повуку ороз. Срећа те је Александар одустао од пута и остао са војском, те све паде у воду. Али не лези враже, за целу ову ујдурму сазнали и ови ваши, краљева Црна рука. Црна, бела, немам појма, али углавном почеше и они да ме прогањају. Интересује их шта знам.
Слушам мог друга Косту и не верујем шта чујем. Човек који је четовао против Арнаута, против Шваба и Бугара. Ослободио Метохију и Дечане. Све сам знао о њему, али ово нисам. Зинуо сам и слушам, не верујем шта чујем. Коле отпи још који гутљај па тера даље:
– Влада и Врховна команда имали су податке да се на окупираној територији нешто кува. Народ је био спреман да се дигне против окупатора. До мене дође абар да наше обавештајно одељење планира да авионом пребаци једног човека дубоко иза фронта, да организује и повеже будуће устанике. Мени тада сину идеја, то ми је био једини спас. Иначе, било је само питање времена када ће да ме ликвидирају, намерачили ми се, и Црна и Бела рука. Ја одмах пошаљем писмо у команду моје дивизије да се као добровољац пријављујем за једну такву мисију. Рачунам неће моћи да ме гоне чак тамо. На извршење задатка сам кренуо 28. септембра 1916. са аеродрома Ветеркорп испод Кајмакчалана. Пренео ме је француски авион, са француским пилотом. Даље, момак, ја мислим да знаш. И како је подигнут устанак у Топлици и како се завршио.
Коле прекину причу и наручи још по једно пиће. Младић поправи дугмад на рукавима, а онда окрену папир са записаном изјавом и затражи пуно име и презиме са тадашњим датумом. Коле узе оловку, још једном га одмери као да се премишља, али онда брзо и кратко, својим познатим шкрабописом састави:
Војвода Коста Миловановић Пећанац
- 11. 1933.
Седео сам у тишини. Толике године знам мога Косту, толико сам о њему слушао. И не само слушао, очима гледао његова јунаштва. Када се на фронту прочула прича да наши у Топлици дижу устанак, да туку и Швабе и Бугаре, његово име се помињало са највећим поштовањем: човек који је добровољно отишао мечки на рупу, ставио главу у торбу за Србију. Углађеног момчића из министарства више никада нисам видео, ја и Коста о његовој исповести нисмо причали, а и да јесмо, па шта? Нико нам не би ни веровао!
Све награђене приче објављене су у књизи „Строго поверљиво” из прошлости Србије.