Татјана Миливојчевић
Смрт је заборав
„Смрт не постоји. Док живимо, смрт је далеко, а када смрт наступи, ми више не постојимо.”
Епикур, 4. в. п. н. е.
Не могу се тачно сетити када сам први пут чуо непознати глас у глави.
Што сам више знања стицао, то су мисли постајале збрканије, као када би стара куварица збућкала неки од чувених специјалитета, тако да ни сама не може препознати о каквим се намирницама ради, ма колико покушавала.
Сваку сам мисао тек напола стизао да обрадим, а већ је навирала следећа. Како су се видици ширили и нове информације слагале на гомилу, тако сам се све чешће питао: да ли човек са толико знања може бити у стању да доноси праве одлуке? И шта је у ствари исправно? А мишљења сам како човек увек треба да поступа исправно. Мајка ме је научила: по савести. А онда следеће питање: шта је савест? И тако унедоглед…
Него, да се вратим ја оном мом унутрашњем гласу, који, опет, можда и није мој. Чини ми се како сам га први пут чуо у време мојих студија у Цириху. Сада схватам како је тај глас одувек био присутан у мени, само нисам развио способност његовог препознавања и слушања. Тада сам први пут јасно чуо како ми говори:
– Ако човек може сазнати прошлост и предвидети будућност, онда је садашњост врло релативна, баш као и наше постојање у њој.
Нашао сам се у чуду. Путовао сам до универзитета и мисли су ми биле безначајне, о времену, или шта ручати. Ни близу нисам био дубокоумним размишљањима када сам га постао свестан, тог гласа. Оно што је било још чудније, касније током дана од студената сам први пут слушао о спиритизму. За мене је то био неистражен и прилично клизав терен. А опет, сетио сам се мајчиних љубавних враџбина и Циганке која ју је као девојчицу отела и истим подучила, као и Васе папучара, који ми је судбину „читао” са длана. Дете је у стању више да осећа него што може да разуме, и ја сам још као дечачић осећао неку чудесну и пријатну жар у грудима када сам о натприродном слушао. Како сам сачувао дете у себи, и сада сам силно желео да слушам глас непознатог порекла, чини ми се, страственије него што сам жудео за знањима која су ми од професора и из књига долазила. И морам да додам, био сам потпуно свестан свог непомућеног разума и ниједног тренутка нисам помислио како лудим и како је глас заправо доказ моје менталне болести.
Отада сам га почео помно слушати. Није да се нисам питао ко је, од кога долази, из чијег се постојања оваплотио (ако се такво шта уопште може збити), али нисам се претерано тиме бавио. Више ме је занимало оно што је имао рећи, а потом о истом промишљати. Признајем како ми је у многим ситуацијама и те како помогао. Рецимо, када је требало да потпишем Тајни споразум са Аустроугарском, или када сам саветовао краља Милана да добро размисли о разводу од краљице Наталије и о гневу народа који би тим чином на себе навукао. Толико је јасно говорио да двојбе нисам имао. Како и због чега, нисам умео да објасним, али безрезервно сам му веровао. Чинило ми се како је увек радио у мом интересу. Кажем чинило, јер ћу вам у наредним редовима потанко испричати како сам открио ко се крије иза мистериозног гласа.
Када се мила мајчица преселила у другу димензију, нисам био тужан. Нисам ниједну сузу пустио. Као да ми је управо јављено како се спрема киша, а не како је најплеменитија и најузвишенија особа из мог живота престала да постоји у овом свету. И то није имало никакве везе са увреженим поимањем мушкости и оном безвезном празном изреком како мушкарци не плачу. Нисам осећао ни бол, ни тугу. Само је сабласна празнина зјапила, јер мајка је читавог живота била уграђена у мене, текла је мојим венама, дисала мојим плућима и спавала у мојој глави. Питао сам се колико ће штете њено одсуство у мени изазвати. Прилично себично и хладно, морам признати. Једино што је могло колико-толико попунити језиву празнину био је утешни унутрашњи глас који ми је говорио: „Није умрла. Смрт не постоји. Постоји само неуништиви дух, или, ако ти је драже – душа. А душа ништа друго није до енергија. Енергија која је неуништива и вечна. Она је у димензији у којој је одувек и била, само је њено тело (материја) престало да постоји у материјалном свету. Није нестала. И ти ћеш је поново видети и чути. Само за то ти треба мало више од онога што имаш и због чега можеш чути мене.”
Замислите шта сам осећао када сам слушао како је мајка вечна?! Мајке и треба да буду вечне јер како бисмо иначе знали да смо вредни постојања да није мајки, мислио сам. Десетину година касније, након многих спиритистичних сеанси код мог драгог пријатеља Вилијема Стеда у Лондону, јавио се након смрти ни мање, ни више него његов дух лично! Колико је радости у мени тада било! То је био доказ како ништа наше није било узалуд, нити бесмислица, како се у многим научним круговима сматрало. Јер знам да су нас, спиритисте, с подозрењем гледали сви они чије је сазнање било у границама опипљивог и доказивог. Зар им није било довољно да се сете, рецимо, времена? Ни оно не постоји изван нас, није својство ствари, већ нашег поимања. Али људима је лакше да осуде све оне који су другачији (јер, хвала богу, има нас који смо вечити сањари и визионари, истраживачи како себе, тако и света у ком живимо), него да се позабаве размишљањима и трагању за одговорима на неуобичајена питања.
Када је Стед умро, тачније, нестао заједно са Титаником, први пут сам заиста осетио терет самоће и старости. А богами и сиромаштва. Некако у то време разоткрио сам тачно порекло свог унутрашњег гласа. Волим да верујем како сам ја заслужан за то, јер како бих другачије сачувао барем привид контроле над сопственим животом.
Наиме, те ноћи је мој скромни стан заједно са мном дрхтао од хладноће. Чувена лондонска магла увукла се у сваки ћошак, као и у све поре моје изборане коже. Први пут сам пожелео да будем попут медведа који у топлој јазбини преспава читаву зиму и којег чува густо, непробојно крзно. Али пошто је преко мојих старачких леђа било пребачено тек изанђало ћебе налик на швајцарски сир ког сам као студент радо јео, нисам успевао да контролишем подрхтавање. И тада сам од добро знаног гласа чуо причу о сопственом животу. Толико сам био у шоку због новог сазнања да ћу вас молити за опроштај ако нешто нејасно изнесем трудећи се да га (се) поуздано цитирам:
„Питао си се, остарели Чедомиље, ко ти ово све време говори, а ни близу одговора ниси био. Чак си се једно време носио мишљу како ти се мајка Ракила јавља, али ту си мисао брзо одбацио, јер глас је био мушки и све време исти, а и јавио ти се први пут у време када је мајка била међу живима. Чак си посумњао како он долази од твог оца, али си и ту мисао убрзо елиминисао, јер он и ти у кратком периоду вашег суживота на земљи нисте успели да остварите блискост неопходну да ти се његов дух јави, како си мислио да је једино могуће. Ни на крај памети ти није било да сам ја ти! Чедомиљ Мијатовић! Да, добро си ме чуо, ја сам ТИ!
Једино што ти се у овим годинама као искрица јавило, а затим брзо остало да тавори у пепелу јесте мисао како мој (а заправо свој) глас однекуд препознајеш. Питаш се, драги учењаче, човече од знања и угледа, како је могуће истовремено бити и ОВДЕ И ТАМО? Како могу (можеш) познавати оба света, и овај живих и онај мртвих? Људима није дато сазнање да истовремено постоје у обе димензије. Истина, било их је таквих, ретких, о којима историја сведочи. То су визионари који су човечанству доносили промене, напредак и бољитак, а нису били свесни тачног порекла знања које им је долазило. Ако пажљивије будеш проучио, открићеш како је око свакога од њих обавијен вео мистерије. И ти си, драги мој, од таквих ретких јер си сам себе саветовао, усмеравао, тешио и водио кроз земаљско постојање, прилично ограничено и подложно људским законима, изнад којих си желео да се издигнеш и пронађеш одговоре за више добро, које си заправо одувек носио у себи.
Сећаш ли се како сам ти ономад рекао како ће ти бити јасно када стекнеш посебне способности осим оних које већ имаш и због којих ме можеш чути? Е па коначно си их стекао. Ти, као и сваки човек, ниси ни мртав, ни жив, ни овде, ни тамо, односно у исто време си и овде и тамо. А како је време само у ономе који га доживљава, никако изван њега, ти си то могао да схватиш тек када си дубоко проникнуо у своју суштину. А ту си, драги мој Чедомиље, као и небројено пута, видео несагледиви понор. Ниси хтео да верујеш, мили мој алтруисто, како је човек заправо баш то, несагледив, дубок и мрачан попут свемира из ког је потекао. Празнина која вечито зјапи и нема му спаса. Није Бог човека послао на земљу да га спасе, већ да види колико се та његова несагледива људска (а заправо божанска) природа да омеђити. Биће, много.
Свако истину треба да сазна од свог мртваца. А за тај сусрет потребно је да човек отвори нову димензију у својој празнини. Осим тога, и граница између живота и смрти треба толико да се истањи да се на њој појаве рупе налик оним на старим чарапама.”
***
„Па да ми је и долином смрти проћи, зла се не бојим, јер си ти са мном.”
Псалам 23
Више нисам у шоку и не плашим се када ми се јавиш. Напротив, радујем се, јер знам да си увек са мном, смрти/сенко моја и жељно ишчекујем сваки наш разговор. Ти си ми највернији и најискренији саговорник којег сам у животу имао. Драго ми је што смо се и сада, у шетњи уз Темзу „распричали”, док ми је сунце грејало остареле кости. И њих, слутим, зове земљица. Ускоро ће се сјединити. Хоћеш ли да разговарамо о забораву, тој најтежој човековој казни? Знам да ме ти никада нећеш заборавити. Кажи ми, ипак, хоће ли ме људи заборавити?