Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Строго поверљиво” из прошлости Србије
Гордана Ковчин
Сенка тишине
- година, Беч
Са уздахом се наваливши у столици, спустио је перо на хартију и протрљао врхове прстију умазаних мастилом. Прихватио се луле и дуваном напунио отвор. Није могао да се лиши тог задовољства. Фелиx Филип Емануел Каниц, краљевски угарски саветник, ближио се крају својег књижевног посла, путописа којим је описивао себи драгу земљу Србију. Европски Исток, како је звао Балкан.
Још као студент уметности уживао је у прављењу скица предела и портрета. То ће му умеће одлучити наредне године живота. Као саветник је већ служио Монархији, а овај цртачки дар поспешиће да буде изабран и послат у Србију, где још не беше довољно учених људи. Српска влада му додели као сарадника Јанка Шафарика, по опредељењу лекара, али по интересовањима научника, који је слободно време проводио по музејима и библиотекама. Тако су један Каниц, рођен у Будимпешти, син јеврејског фабриканта који се доселио из Немачке, и један Словак, по опредељењу евангелиста, јер Шафарик беше пореклом из места Кишкереш у Пештанској жупанији, кренули у упознавање живота и прилика у Србији. Истраживањима се придружио и Богољуб Јовановић, статистичар, пореклом Чех. Рођен као Бохумил Сњећиви, примивши српско држављанство, променио је име у Богољуб, а презиме по оцу Јану постаде Јовановић.
Размишљајући како да се припреми за пут, обишао је Фелиx Каниц библиотеку у Бечу. Тражио је књигу Европска Турска картографа Амиа Буеа, за кога је знао да се бавио истраживањем балканских народа. Прегледао је исцртане карте, правећи планове о обиласку вароши и срезова у Србији. Када је стигао у Србију, прешавши Дунав, сачекали су га будући сарадници.
Фијакер са возачем им је био на располагању.
***
Прошло је девет година од одласка из Беча у гудуре, блато и сиротињу, света који носи византијско наслеђе, заогрнуто османлијским заром. Посебно су му у сећању остала лица сељака из околине Топлице, реке која се враћа у свом току уназад и своје име даје целој области. Која плави, дарује плодну земљу, али уништава и носи све пред собом када је ондашњи народ наљути. У таквим приликама српски сељак скине шајкачу, погледа према небу, православац, прекрсти се и помоли. Тај народ поштује све, благосиља реку као вилу, поштује православне свеце, али и прастара божанства.
Путујући поред Топлице, у једној од касаба су стали да одморе коње и приупитају за пут до манастира у подножју планине Јастребац. Манастир је био посвећен Светом Георгију, али је у народу назван Ајдановац. Причало се да је име манастир добио по турском бегу Ајдану, који се ту склонио бежећи од вукова из околне шуме. Као захвалност за спасење, примио је православну веру и постао монах. Чувар светиње.
Ктитор манастира беше цар Милутин, а радове су надгледали монаси манастира Наупаре, који се пружао са друге стране планине Јастребац, близу Крушевца града. Наупарски игуман је укључио непознате грчке иконописце који су осликали зидове цркве. У изрезбареној кутији од маслиновог дрвета, која је мирисала на тамјан из Смирне, донели су као дар честицу мошти пророка Наума.
***
Путовање до Ајдановца, једине светиње у топличком крају, се одужило. Пут је вијугао макадамом кроз шумски предео, док се сасвим не изгуби и само уска стаза остаде до манастира. Расквашена земља се удубљивала под теретом кочија. Прво уочише дрвену звонару издалека, а онда и дуваре цркве од шарене опеке. Кров беше лимен без кубета. Мали прозори од камених таблица са округлим отворима пропуштали су траке светлости у унутрашњост богомоље.
У дворишту се чуо само жубор извора, постоље чесме са крстом за путника намерника. Напише се хладне воде и умише лица после напорног пута.
Када су крочили у припрату манастира, у тишини светиње, чинило се да на зидовима промичу сенке вукова.
Прво што угледа Каниц беше фреска Страшног суда, што га подсети на коначност свега. Поред ње посебно место имала је фреска Свете Марине. Огњене Марије, како су је у народу звали, насликана како се бори са Сатаном у облику аждаје. Са бројаницом у руци, поздрави их игуман Лукијан. Исприча им историју манастира и показа на мошти пророка Наума.
Свитак стајаше сакривен испод моштију, игуман Лукијан их пружи Каницу говорећи:
– Пророк Наум прориче пропаст, овде је све записано. Свет се може спасити само покајањем или неће бити поштеде. Од земљотреса, поплаве и огња пропадаће сав град, тако да му се више ни место не позна. Свети Наум написа ово пророчанство. Однеси га нашем краљу, на чување, за време које ће доћи.
Збуњеног погледа, Каниц климну главом без речи и прихвати кутију са свитком.
У повратку, током последњег путовања, осећао је некакву зебњу и хладноћа му је милила уз леђа. Прижељкивао је да се врати што пре у Беч. На наличју једне скице је записао:
„Када путник неколико недеља или чак месеци проведе на европском Истоку, што уједно значи да се морао одвићи навика и животног стила свог завичаја, пробуди се у њему понекад, нарочито када му се учини да је успешно издржао неку тешку пробу, чежња да се поново нађе на тлу Запада. Тада броји дане и часове који га још одвајају од најближе паробродске станице и са неизрецивом радошћу поздравља вијорење заставе познатих боја на некој високој катарци. Ступајући на брод, чини му се да је стигао на жељени циљ, осећа да се вратио у цивилизовани свет.”
Незадуго после објављивања првог дела своје књиге о Србији на престо је дошао краљ Петар I Карађорђевић. Књигу пророка Наума предао је Каниц приликом крунисања владара и најавио крај свог истраживања. Србија му се одужила за посвећеност, красила су га два ордена, Таковски и Светог Саве.
***
У Бечу, у свом дому, седећи за радним столом, где је проводио највише времена, ножем од корњачевине отвори пристигло писмо. Препозна грб Краљевине СХС, са познатим китњастим рукописом и потписом управника државне статистике. Са нестрпљењем поче да чита његов садржај. У писму, поред уобичајених фраза које обично красе почетак писма, о времену и здрављу, изненади га једно питање. Тицало се свитка пророка Светог Наума. Његов пријатељ Богољуб Јовановић се питао где је нестао свитак, јер би он требало да зна, а губи му се сваки траг. Каниц одложи лист папира и учини му се да осети горчину у устима. На столу се хладила бела кафа, коју још не беше окусио. Под прстима је осетио зрнца праха што беху испала из писма, слична брашну, која су се лепила док је читао писмо. Као да је осетио жубор воде, тежину воденичног камена док ломи, гњечи житна зрна. Воденичара свог белог од брашна како носи тешке џакове, ногу отежалих у расквашеним блатним опанцима од свињске коже. Ту слику поче да скицира. Остаде незавршена.
- јануар 1904. године, Београд
Дневне новине, поред чланака о обележавању Божића, народних обичаја који прате овај велики празник, пренеше и вест како је у свом дому у Бечу изненада преминуо од срчаног удара Фелиx Филип Емануел Каниц, археолог, етнолог и велики познавалац Србије.
Епилог
У годинама које долазе Богољуб Јовановић је приредио и објавио други део књиге Краљевина Србија и српски народ од римског доба до садашњости на основу Каницових белешки, а трећи том написао из својих истраживања. Нажалост, данас је сасвим заборављен од српске јавности.