Порталибрис је у једној књизи издао две историјске драме Јована Суботића: Милош Обилић и Сан на јави превасходно због великог утицаја који је сам аутор имао на развој српског позоришта. Половином деветнаестог века долази до реализације просветитељске идеје да је позориште кључни инструмент за буђење националне свести и због тога постоји широки захтев да се историјски догађаји из старије али и новије историје приказују на сцени.
Највећи писци тог времена заиста осећају овај позив као аутентични уметнички замајац и Јован Суботић се у томе не разликује од, рецимо, Матије Бана, Јована Поповића Стерије, Симе Милутиновића Сарајлије. Суботић је кроз своје велике трагедије обрађивао различите историјске тренутке српске прошлости, и један је од писаца који се не бави искључиво скорашњом историјом, већ у буђењу националне свести задире дубоко у прошлост, неретко и даље од немањићке државе: Херцег Владислав (1860), Звонимир (1862), Прехвала (1863), Немања (1863), Милош Обилић (1864), Бодин (1864), Краљица Јакинта (1865), Сан на јави (1869) и Крст и круна (1870).
По времену обраде старија драма у овом издању је Милош Обилић. Тематика Косовског боја, приказивање цара Лазара и српских великаша на позорници била је директно условљена историјским тренутком, односно потребом за конституисањем националне државе. Ова је тематика била омиљена међу српским писцима и врло често обрађивана. Овде можемо поменути Милоша Обилића Јована Стерије, Трагедију Обилић Симе Сарајлије, Цара Лазара Матије Бана.
Историјска драма у пет чинова Милош Обилић прати у традицији народне епике добро утемељени сиже Косовског боја. Косовски мит је тадашњој публици јако добро познат, а симболички темељ ликова веома јасан: кнез Лазар је мученик, Милош Обилић оклеветани јунак, а Вук Бранковић – издајник. Она новина коју Суботићева верзија драме доноси је на првом месту шири временски оквир. Ова драма нам доноси ширу слику догађаја пре самог боја, али још интересантније – и догађаја након расплета трагедије. У својеврсном епилогу, Суботић нам доноси шта се са ликовима који су преживели бој десило.
Другу новину чине женски ликови. Ћерке кнеза Лазара, Вукосава и Мара, добијају у драми више простора, активније учествују у заплету и потпуније су изграђене него што су у народној традицији или у другим драмама. У Милутиновићевој Трагедији Обилић, која има исти заплет – а то је да се у основи сукоба Милоша Обилића и Вука Бранковића налази сукоб њихових жена, не превазилазе функцију иницијатора свађе. У драми Матије Бана, на пример, лик Вукосаве постоји само како би боље карактерисала лик Милоша Обилића.
У овој драми Јована Суботића сукоб кћери кнеза Лазара преноси се на његове зетове, а затим и на целокупну властелу. У освит велике претње која долази са истока унутрашње размирице ићи ће у корист само Турцима.
Јован Суботић је написао две драме које се у историји књижевности одређују као пригодне драме. То су Крст и круна и Сан на јави. Ови краћи драмски текстови су такође били веома чести у том периоду, јер су имали изравнији однос према публици, па су идеје које собом носе јасније пренете. За разлику од великих трагедија и историјских драма, које врло лепо живе и ван позорнице, пригодна драма је много везанија за сцену и позоришну публику, те је тим драмама неопходно извођење да бисмо јасно сагледали њихову вредност. Такође, у овим драмама мање је видљива граница између глумаца и публике, па би се публика активно укључивала у представу певањем, усклицима или чак сугестијама.
Оно што је интересантно је да редовно у пригодним драмама постоји публика на позорници, односно публика која је део сценографије. Овим поступком се нарушава илузија позоришта и публика има непосреднији доживљај учествовања у драмској радњи, јер оно што гледа више није позоришна представа, већ својеврсна стварност.
Сан на јави и Крст и круна припадају најзначајнијим српским пригодним драмама, уз Стеријино Торжество Србије и Сан Краљевића Марка, или Посмртну славу кнеза Михаила Ђорђа Малетића. Ђорђе Малетић ће, на пример, своју Посмртну славу директно повезати са Суботићевим Сном на јави, јасно је наводећи у свом предговору и потврђујући да имају исту тематику – смрт и прослављање живота кнеза Михаила Обреновића.
Разматрајући Сан на јави Јована Суботића Марта Фрајнд запажа:
„Сан на јави” је један од развијенијих очуваних примера те врсте драме [пригодне], која је у суштини сценски ритуал. Уједињујући се кроз тај ритуал, глумци и публика одају пошту неким личностима или оживљавају успомену на прошлост, са намером да окрепе свој дух, своја убеђења, исто онако како у црквеном обреду могу да окрепе своје веровање.
Данас су историјске драме Јована Суботића неправедно скрајнуте и публици сасвим непознате. Његов значај за развој националног театра је од огромног значаја, а драме Сан на Јави и Милош Обилић представљају занимљив увид у укус и склоности ондашње публике.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате драме историјске тематике као што су: Историјске драме I и Историјске драме II Јована Стерије Поповића, Немања и Тодор од Сталаћа Милоша Цветића, Смрт Уроша Петог Стефана Стефановића, Историјске драме Драгутина Илића, Песме и драме Милутина Бојића и многе друге.
Сва дела Јована Суботића можете видети ОВДЕ, а књигу Милош Обилић и Сан на јави ОВДЕ.