Није случајно да се аутор Душан Рогић бавио темом односа Срба и Хрвата. Сама чињеница да је у питању Србин који је пореклом из Срема и који је након студија у Загребу остао тамо и на известан начин постао гласноговорник српске заједнице, већ је објашњење његових циљева. Рогић не покушава да документарно и у потпуности истинито бележи како изгледа однос два народа на тлу хрватске. Душан Рогић заправо тежи да писању о томе да књижевну китњастост, разиграност да уђе у домове људи и срца јунака и да из те перспектива пише о једном не само политичком и идеолошком питању, већ о теми која је заиста била и остала важна за свакодневицу обичних људи.
Посебно је необично да су дела Душана Рогића о тој теми вероватно једини извор информација о животу Срба у Хрватској пре настанка Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, односно Југославије.
У средишту прозног текста Србин и Хрватица је љубавна прича и већи део ове дуже приповетке или кратког романа и има неку врсту драмског облика и неких типичних карактеристика драмског заплета. Млада јунакиња Злата, која је по националности Хрватица, заљубљена је у младића Милана, који је Србин. И док њима двома то не представља препреку, њен брат Зорко је острашћен мрзитељ Хрвата. Особито му смета што они ту у Хрватској и даље инсистирају на свом националном идентитету. Занимљиво је да се у причи Србин и Хрватица спомиње и обрнута струја, то јест постојање Илираца, чија главна идеја је заправо била уједињење и повезивање са братским српским народом. Душан Рогић чак наглашава да је једна особа најпре била међу Илирцима, а онда на другој страни, можда и из интереса или потребе за скретањем пажње јавности. Све то заједно даје у причи Србин и Хрватица једну интригантну слику односа две нације, и можда опортунистичких идеолога који су просто заузимали стране и дефинисали тај однос понекад кад братски, а понекад као непријатељски.
Заплет дела Србин и Хрватица је помало шекспировски: два младића се отворено сукобљавају, млади Хрват Зорко пуца на удварача своје сестре и рани га, а након тога јунакиња потпуно помери памећу. Али читалац ће схватити да она све то глуми како би изазвала сажаљење околине. И она у томе успева. Брата гризе савест; сви се плаше за њену судбину. Она мисли да ће јој изабраник умети и о свему томе говори чак и кад је сама, чиме аутор вероватно користи драмску форму у прози. Акт младе девојке чини своје, и судбина младом пару даје још једну прилику, младић је добро, рана му пролази и она открива да није заиста померила памећу.
Сцене у којима Зорко планира напад на младог Милана ипак чине причу Душана Рогића Србин и Хрватица озбиљнијим делом јер он износи тако снажну и страсну мржњу, што је показатељ да се таква појава сигурно и стварно појављивала. Али измирење је некако сувише једноставно, што наслућује да су можда ипак у питању младалачке страсти, непознавање живота, жеља да се скрене пажња…
У овом делу Душана Рогића присутан је и мотив другарица које деле своје тајне, поверавају се, једна је срећна због љубавног остварења ове друге, али и то слободно повезивање младих, одступање од уговореног брака итд., све је то показатељ једног модерног стила живота, грађанске културе која је без обзира на реалност живота који је носио много проблема и тежине, ипак на тлу Хрватске, већих градова и вероватно Војводине још на прелазу из деветнаестог у двадесети век поставила своје основе.
Рогић није много вешт приповедач. Нарација је слаба, чак је и изградња ликова упитна, драмски темпо није сасвим уједначен на много места не знамо да ли читамо драму или прозу. Ликови су више представници неке мисли коју износе него што су личности. Али вредност дела Србин и Хрватица и није у томе већ само у информацији да је негативан однос Срба и Хрвата одавно присутан, и да је вероватно био променљив, а да су млади људи који су желели да се повезују и онда и сада били у стању да ту идеолошку препреку превазиђу.
Књигу Србин и Хрватица и Снови једног младожење можете видети ОВДЕ.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.
Порталибрис је издао дела у других заборављених писаца који се посредно или непосредно баве овом тематиком, као што су Сибе Миличић, Нико Бартуловић, али и ауторе који су писали о нашем грађанском слоју у прошлости као што су Стеван Сремац, Стеван Јевтић, итд.