Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Данијела Ђорђевић
Таин
– Алекса сине, дођи да те мајка још једном целива. Добро ме слушај, спаковала сам ти чутурицу, раћијица да ти даде снагу и загреје кад требе, а че требе, рат је тој, неје шала. Ту су ти и нове везене чорапе, мајка за свадбу спремала, али само се ти врни жив и здрав, па че си и тој буде, све че си буде, само живот и здравје нек је! И са’ најбитно, први ’лебац што добијеш ко следовање да не дираш, че га чуваш да те чува. Слушај што ти мајћа каже, това сам од старе жене чула.
И да не заборавим, спаковала сам ти и морузницу и баницу, за прво време тој че једеш, а ’лебат не дирај! Разбра ли ме добро!
Љуби Алекса мајку у мараму која мирише на кућу, на мајку, на буђења у родитељском дому, пред очима му родни брег и кућа подно њега, граја момака и девојака са последњих литија на други дан, Духова као последња радост пре избијања овог несрећног рата. Брзо се опрашта од мајке да му не види маглу у очима, жури ка својој чети и још једном чује мајчин глас: „Упамти ли, први таин да чуваш ко очи у главу…”
Упамтио је Алекса све и више због ње, мајке, него због себе умота следовање у везени пешкир, стави у пртену торбу и реши као да га нема. Долазио је у искушење толико пута, некад му се од глади у глави вртело, али жеља за животом и мајчине речи бејаху јаче од свега. Био је ведрог духа, домишљат и мангуп, па је вазда правио шале и забављао војнике у доколици. Али је с друге стране био озбиљан када је борба у питању, увек у првим редовима, кликтао је и јуришао на непријатеља. У Колубарској бици се и прослави својом домишљатошћу. Непријатељ надмоћнији, а српска војска све мање муниције има. У једном тренутку дограби чутурицу и поче да виче да је то бомба и да је боље да се предају јер сваки Србин има код себе по једну. И његови другари подигоше своје чутурице као доказ његових речи, а како је међу аустроугарском војском било много оних који су знали српски, један за другим почеше да се предају.
Алекса би јавно похваљен пред својим Трећим пешадијским пуком, а срце му велико, чини му се, од Шумадије до Пирота и родног села.
Било је и ситуација када су меци фијукали око главе, једном осети удар и све му се зацрни пред очима, али на сву срећу, метак је у ударио чутуру, пробио ју је, а њега онесвестио.
Чутура га спасла, таин сачувао од урока, од зле силе. Знао је Алекса, веровао и кад год би му било тешко миловао је ’лебац у торби и нежно га умотавао у везени пешкир.
Док иде преко Проклетија, по зими и снегу, изнемогао и промрзао, додирне само ’лебац у торби и душу му огреје пламен са родитељског огњишта. Види њу, мајку, како џара ватру и изговара басме за његово здравље и здравље српске војске. Зна она то и свашта још, али све за добро, никада за зло. Успављивала га је тим магијским речима када је био мали и учила га да тако тера зле силе од себе јер човек је рањив док спава и тада га чума најчешће напада. „Легох спати, Бога звати и анђеле призивати, кад ја легнем, кад ја спим, ништа лоше да не сним!”
– Алекса, Алекса, нема спавања, не смеш да заспиш у снегу!
Дрмуса га Звонко и не да другу да лежи у смету. Алекса не реагује. А онда се досети, удари га по образу и повика: „Таин, таин узеше ти таин!” Скочи Алекса као опарен, збуњено гледа друга, док руком тражи ’лебац у торби. Добро је, ту је.
Малаксао, скоро да не памти вожњу бродом и долазак на Крф. Данима је лежао испод борова, чији мирис га подсети на узвишицу више села и то му даде снаге да се опорави. То и једне црне очи, црне попут угљена који му је мајка гасила у води повише главе, терајући зле силе. Црне очи су му се смешиле иако их ништа није разумео, али знао је да ако се икада буде женио, ожениће се том малом насмејаном Гркињом. Само да му таин сачува главу, а Бог да здравље. Милује пешкир у торби, а замишља да милује њу, Марију, која тако смешно изговара његово презиме Здравковиц док јој објашњава, уз помоћ једног младог студента каплара, да ће она бити Марија Здравковић.
И презиме му је бре такво, симболично, мора да преживи и да покаже мајци да је одржао обећање, сачувао је таин недирнут, а то није мала ствар у времену глади и зла које је заувек остало, надао се, иза оних проклетих Проклетија.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.