Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Марија Алексић
Ја, Милун са Мораве
Јој, пробудише ме овија птице, а таман сам задремао… Ова Морава пуна с комарци, ће нас поједу један дан – мислео сам тако док нисам отишo у рат. Лего сам да душу одморим од сено, кад ми дотрча Јулка да ми каже да били неки људи да ме зову. Ја сам прост човек, не знам ни кој заподенуо рат ни шта, знам само да морам да идем. Морам да оставим моју Јулку и моју децу, размишљао је Милун, док је лежао поред Мораве те 1914. Милун је био једноставна душа, добра и нежна.
Оженише га кад je имао деветнаест старијом Јулком из суседног села поред Мораве. Није је ни видео, ни дотакао, ни погледао. Морао је да се жени, тако реко отац. Нема ту шес’-пет’– знао би да каже – отац се слуша и то ти је. Милун беше човек који је волео птице, тај ни мрава не би згазио, а камоли човека да убије, па нек је црни душманин. Није тај могао то да уради, јок. Имао би обичај да пеца комарце поред обале, али не да их убије, бож’ сачувај… Само би их отерао да га не изеду.
Није он знао ништа о Аустроугарима, чуо је да причају по селу дa су то неки „млого лоши људи”, „’oће да нам узму државу”. Тако је мислио тај обични човек с Мораве. Душа му се превртала када би видео да кољу свињу и козу, па тај не би могао да слуша скичање те јадне несрећне животиње. Очи плаве као небо, срце велико као ливада по којој лете бубе… душа мека као памук, а шаке велике као лопате. Није изглед горостаса ишао уз топлу словенску крв младог Милуна Алексића. Јулка, опасна и груба, какву је бог дао, само га је нешто терала да ради.
„Иди, убио те бог да те не убије, изведи Шаруљу на ливаду нек пасе мало, ће нам поцркају деца од глад, убио те гром и Свети Илија”, умела би она јако по Милуну. Он, сирома’, шта ће, одлазио би до штале и изводио већ оматорелу краву да пасе ону суву траву, а он би се посадио поред и размишљао како то зна један лептир на који цвет треба да слети. Кад би наишла нека мачка, мазио би је и водио деци кући. Јулка би га онда грдила и клела до изнемоглости. „Само ми још ова мачкетина фали, деца немају шта да једу, видиш да ће полипшемо, причају да ће рат да почне, а ти си ми довео ово.” Ћутао би Милун и настављао по свом. Та детињаста плећа могла су свашта да изнесу. Изнела су и грдње, и клетве, и бале сена, па што не би и рат.
- јуна 1914. Гаврило је пуцао у Фердинанда. Аустроугарска је само чекала моменат да испуни своје прохтеве ка Истоку. Чекао се моменат када ће доћи до сукоба. Шта је Милуна било брига ко је кога напао. Није се он ни бавио тиме. Јулка је бринула о деци, он је изводио Шаруљу, окопавао кромпир, плевио лук и гледао у игру лептира. Игра лептира га је тако опуштала.
Јул 1914. је био пун жеге. Упекла звезда, а Милун копа ли копа. „Мајку му божју, ће ми све ово изгори, што не падне киша”, била је једина Милунова брига. Ноздрве су му биле пуне буба док је скидао златице са кромпира.
„Да л’ и краљ Пера зна како се скиду бубе”, мислио је он по сељачки.
Мобилисали су га. Милун је морао у рат. Није знао ни где ни како, послаше га у рат. Одмах оде на Дрину са својим одредом. Држао је ону пушку као какву мотику кад удара да вади кромпир. Гледао је у људе као какво несташно теле које је дошло да се игра. Јулка би се онако мушки боље снашла него он.
„Ја не мог’ да убијам, да знате, мене мука кад видим крв”, превари се, па рече свом команданту.
„Шта рече ти?”, упита га он. Виде надређени да нема ’леба од Милуна. Неће се од њега навајдити. Пребацише га у кухињу да спрема. Кад је чуо несрећник, уби се плачући од среће. Јао, како је он волео да спрема деци својој сира и сланине, па намаже маст свињску, те преко паприку.
„Ја кад ви спремим, прсти ће полижете”, срећно је баљезгао по цео дан. Постао је маскота Дринског корпуса. Сви су га волели. Ишао је за њима као какво пашче жедно воде. Давали су му шта су имали. Он је спремао шта је умео и знао. Трчао је за њима и причао своје догодовштине са Мораве.
„Сам’ да не погинемо”, плашио се као какво дете које мајка остави на железничкој станици само. Слушао је аметне приче од својих надређених о Степи, Путнику, регенту Александру, стр’аом Чика Пери и маштао да их упозна.
„Јао, кад би мого сам’ руку да пружим чика Пери, умрео би од срећу”, стално је говорио. Некад би толико изнервирао своје другове јер није престајао да прича. Умео би по целу ноћ да прича о Јулки, деци и суза би му засветлела у оку. Брисао је марамицом да нико не види. Неће он да они кажу да Милун кука. Јок море… Патио је за Моравом и комарцима који су му пили крв немилице док је хватао рибу за децу. Ово је неки други крај, бог зна који… Њему нешто страно. Чуо је да спомињу Дрину, ал’ он није знао на којој је то страни. Чуо је и кад причају да је српска војска победила Швабе и радовао се иако није знао ни зашто, ни чему се радује. Видео је да се радују сви, па је био срећан и он. Милун са Мораве.
Док је кувао качамак за војску, мислио би колико ли зрна кукуруза треба да буде самлевено да би се нахранио један одред гладних војника. Мешао би дрвеном кутлачом све док не би ватра јењавала. Кад је потпуно сагорела, скидао би ванглу са ватре и сипао сваком у тањир. За њега не би ни остало. Није ни важно, мислио је он. Његова јадна проста сељачка душа је одисала таквом невиношћу да би се и најљутитији војник насмејао на њега. Био им је мио и драг. Није било сличног Милуну. Умео је и да им запева док су чекали непријатеља да нападне.
„Ој, Моравооо, ој Моравооо, моја водо ’ладна”, одјекивао би његов пискав глас. Слушали су га јер је све то од срца радио. Само се једног дана пронела вест да је Милун умро. Не зна нико од чега ни како. Пао је поред ватре и издахнуо те 1914. Није саставио ни годину дана војевања. Толико је желео да се врати Јулки и деци. Умро је Милун. Остао је само његов ехо како одјекује поред Дрине.
„Ој, Мораво, моје село равно”, певао је Милун с неба и посматрао последњу игру лептира на ливади крај Мораве.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.