Награђена прича на конкурсу Србија на размеђи векова 2022. године
Оливера Недељковић
Лутка
Још од Лајковца воз је клопарао као да понавља једну те исту, утешну реч. У препуном вагону, кроз чије замагљене прозоре се назирала блештава белина, мало ко је био будан. Дубоко дисање, повремено мљацкање путника и хркање кондуктера који је лице покрио замaшћеном капом, реметио је само кашаљ од ког се зацењивао старчић са дугом риђом, на две стране раздељеном брадом. Опчињена изрезбареним штапом између његових кошчатих прстију, девојчица шћућурена уз тело крупне, постарије жене, једва приметно је мицала уснама.
„Белград, једино знам да прочитам то, и оно Одеса. Где ли је то? Нећу да будим бабу – ни она сигурно није чула за то село…”, размишљала је.
У том часу старац тешко закркља, па из џепа капута са олињалим крзненим оковратником извади туфнасту марамицу и принесе је бледим уснама. Девојчица брзо спусти очи са сапутниковог лица на његове закрпљене чизме високих сара, а потом лагано премести поглед на мајушне ваљенке које су висиле са суседног седишта и паучинасту бордуру изношене тамнозелене сукње која је брисала под вагона поред пролаза. Загледавши се накратко у уснула лица њихових власница, младе жене и њеног детенцета, девојчица се окрену према старици, која је спавала отворених уста, гурну је лактом и прошапута:
– Баба, а који су ово? – и главом показа на дете чији су се златасти увојци просипали по грудима младе жене.
– Пст… – прошишта старица, жмиркајући буновно.
– Па лепо те питам, а ти се одмаʼ љутиш. Јесу ли и они просјаци кô наша луда Драгојла?! Виʼш, исто су обучени кô она кад јој градоначелниковица Ленка о Божићу да своје старе ʼаљине! Драгојла после тумара по шипрагу око Мораве, све чипке и свилу издрца, па о Богојављењу опет дође у порту сва у дроњцима, кô што је вазда била…
– Ћуде, кад кажем! – повиси баба глас, сасвим се расанивши.
– Ма шта ме само ћуткаш? Видиш да су им све ʼаљине као да са бала иду, али некако офуцане и искрпљене ко шегртске панталоне. А она госпођа се од Београда сто пута брзо прекрстила, подигла очи ка плафону и прошаптала нешто неразумљиво. Разумем само да стално помиње Бога! Кажем ти, све исто кô Драгојла!
– Как’а те Драгојла више спопала? – брецну се баба. – Оно су ти Руси, јадници. И код њиʼ је био рат, па су их истерали из земље, па се сад, веселници, тоциљају по свету од немила до недрага… Как’а Драгојла?! Видиш да су учевни и фини неки људи.
– Баба, а колико још има до Чачка? – прекиде је дете. – Убише ме у прсте ове чизмице што ми је чича купио…
– Их, незахвалнице једна! Не кажеш хвала милом Богу, него се још жалиш на нове чизме какве нико у целој Авлаџиници нема… Јок, кô да мене ништа не боли?! Руке не знам да су моје! Гледај како су натекле! Профирцала сам толико јоргана да се може утоплити све што се међу Јелицом и Моравом покрива кад на починак пође… А ноге још од Београда не осећам! Због тебе сам се и наканила да крећем на пут о Светом Николи! Које би напослено чељаде ишло у свет по цичи зими? И луда Драгојла се негде примири кад завеје, а ми се подигле… Камо лепе среће да ни твој отац никад није са прага мрднуо, него је табанима премерио пут до Албаније, видео море и Француску, а шта му то сад вреди? А и мени и теби са мном, Радо моја, сироче божје и моје… Али ко ће ако нећу ја, злато бабино? – чим опази да јој се унука сневољила, баба спусти глас – а зар човек баш и мора да види Београд?! Јок, не бих могла да умрем, а да не видим Београд! Реци ми право: има ли који Београђанин да му је жао што ће да се пресели на онај свет, а да, тужан, није видео Чачак? И шта то има о Светом Николи, па да се и види: кад падне снег, све ти је једнако, све се изравна и забели, па ти на исто дође оклизаш ли се на београдској калдрми или у снег бубнеш на сточној пијаци испред газда Војимирове радње! И, реци ми, живота ти, јесам ли сад боља што сам видела где живи краљ?! Нећу више да будем гладна? – причала је баба више сама са собом него са унуком, вадећи из котарице ланени завежљај.
– Деде, благо баби, узми уштипак. Стрина јутрос рано испржила… Госпођо, извини, послужите се… – Бојажљиво се обрати сапутницима: – Узми, подај детету… – с нежношћу погледа плавокосу девојчицу која се промешкољи, зевну, па сањиво погледа око себе.
– Јој, каква ти је красна, само у те њене плаветне очи да гледаш!
– Спасиба, спасиба… – тихо је одговарала жена, оклевајући да узме златножути уштипак – Ми не красније, ми бјелије… – додала је још тише.
– Спасиће нас Бог, јашта кћери… Јесте, бели смо сви док нас не стигне црна судбина ко мог јадног Милорада, оца ове мале… – отирала је баба очи надланицом. – Ни гроба му не знам…
– И ми всјо потерјали…
– Јашта, протерали вас, протерали, душмани… Знам, ’ћери, причô ми је млађи син, овај што смо код њега били у Београду. Он је учитељ, па се у све разуме. Али, наћи ће за вас места у нашој сиротињи, кад га нема у оноликој вашој земљи. Велики је свет, за све има места на њему.
Млада Рускиња се тужно осмехну и понуди половину уштипка старчићу до себе, али он без речи одмахну главом.
– Ево, остави ово све малој за касније… Ви’ш како воли… Нека ти је жива и здрава, как’а је кô анђео божји – благосиљала је баба дете.
– Спасиба, спасиба, милаја… Завтра и у нас будет новиј дом, в Милановце… – шапутала је млада жена, чији захвални поглед је осветлио читав вагон.
– Ако, ако, леп је Милановац, причао ми је покојни муж. Он је тамо ишô да продаје јоргане… Ми смо ти, кћери, некад били чувене јорганџије…
– А, а, а – збуњено је одобравала млада Рускиња, играјући се са увојцима своје кћери, која се, расањена, већ непрестано врпољила на клупи. – Мње скучно, мама – кењкала је девојчица.
– Јесте, сине, скучено је, вала, да не може бити скученије. Има нас педесет у овом вагону. Сву су ме изгазили у Лајковцу они накупци, носећи џакове с јабукама. Поизували опанке, изукрштали ноге кô да су у својој кући…
– Ета не син, ета моја дочка. Ее зовут Татјана… А вот мој папа, Никифор Максимович… – а онда, окренувши се ка црнокосој девојчици, упита: – А как тибја зовут?
– Стрина ме зове Радица, чича ми тепа: Рајко мој. Кад сам добра, баба ми каже злато бабино, а кад не ваљам, каже да сам торокуша. А учитељица ме зове Радмила Симовићева.
– А как ваша фамилија? – продужи разговор Рускиња, цупкајући плачљиво дете на крилу.
– Добро су, фала Богу, сви што су живи. Али ја, ћеро моја, одавно познајем више чељади на оном него на овом свету. Од старијег сина ми је остала само ова мала. Син и снаја у Београду су добро, имају фину службу… Ајде, Радо, забави малу нечим, Радо, да не плаче… Ваљда ће скоро и Милановац, па Чачак. Ко би у овој белини ишта распознао? – настављала је баба.
Рускиња смести дете поред Радмиле, па из кофера смештеног на полицу за пртљаг извади раскошно одевену лутку. Татјана пљесну рукама и озари се. Раширише се и очи старије девојчице. Овакву лепоту никада, ни у излогу књижаре браће Шљивића, ни у главној улици у Београду, није видела.
„Само кад бих могла да је гледам како спава. Била бих будна по целу ноћ…”, мислила је, кришом гледајући лутку у наручју мале сапутнице.
– Ета кукла подарок от јејо отца… Ето все што у нас от него… – засузила је Рускиња.
– Ћути, кћери, отац наш благи ће и вас погледати… – тихо је, као да више теши себе него сапутницу, шапутала баба. Млада жена је скренула сузни поглед и замишљено гледала кроз замагљено окно. Тајац прекиде отегнута песма из предњег дела вагона:
– Креће се лађа француска…
– Е, кћери, само да нам Бог сачува памет, лако ћемо за све остало – настављала је баба. – Ви’ш ову пијандуру. Мисли да се вози лађом, а од Београда се клацка у возу. Кад човек има памет, има све…
– Памјат, памјат… – шапутала је Рускиња, болећиво гледајући час детенце које се безбрижно играло, час оца који је замишљено кажипрстом прелазио дуж изрезбареног штапа. Из мисли је трже продоран звук пиштаљке.
– Станица Милановац. Станица Милановац! – на сав глас је викао железничар, и сам се тргнувши из сна.
Путници пожурише. Рускиња обмота кћерку дугим хекланим шалом, а потом је додаде оцу у наручје. Сама упрти два кофера, па уплашена да локомотива не крене, пожури ка излазу. На самим вратима вагона хитро се осврну и, закрстивши у ваздуху своје случајне познанице, прошапута:
– С вами Бог… А онда је нестаде у вејавици.
– И вас нека прати срећа – хтеде да довикне старица, али схвати да је нико не чује јер и њена унука у том часу скочи са места и потрча ка вратима:
– Заборавили сте лутку! Чико, помози ми – вукла је Радмила железничара за рукав униформе – реци машиновођи да не креће…
– Бог с тобом, дете, шта ти је? И досад је народ заборављао ствари у возу. ʼОћеш бре, због овога да погинеш! Миладине – са врата довикну младићу који је стајао на перону – држи ово. Подај ову играчку оној госпођи што стоји на перону, јес̕, оној са старцем и дететом.
У том часу опет се зачу звиждук и вагон се цимну из места, једном, други, па трећи пут, поново хватајући ритам. Наслонивши зажарено чело на окно, Радмила гласно зајеца.
– Ш-ш-ш – шиштала је баба као локомотива. – Плачеш за лутком?
– Ма, јок, баба… Где бих ја ставила онак’у лепоту? Да је положим на сламарицу да спава са мном? Господска лутка не би могла ни да трене у мом кревету… – отирала је девојчица мокре образе длановима. – Сашићеш ти мени од крпица још лепшу. И начинићеш јој исту белу хаљину – приви се дете на старичине груди из којих се оте дубок уздах:
– ’Оћу, него шта ћу, злато бабино… Коме ћу ако нећу теби? Ако треба, распараћу и онај јастук од сатена да је обучемо… – шапутала је старица, док је снег иза окна вејао као да неко растреса перје за велики, дебели јорган од ког ће читавом свету постати топлије.
Све награђене приче објављене су у књизи Србија на размеђи векова.