Кратка повјесница Срба (од постања Српства до почетка XX века) дело је аутора Симе Лукина Лазића.
Сима Лукин Лазић био је књижевник и новинар, сарађивао је са бројним часописима, а неке је и уређивао. Поред тога, написао је и неколико књига у прози, као и стихове. Теме које је обрађивао у својим делима биле су различите – од хумористичких до политичких и историјских. Како је забележено, од младости га је красио изражени патриотизам, желео је и да учествује у српско-турском рату, али није примљен због болести. Ипак, своја родољубива осећања Сима Лукин Лазић имао је прилику да искаже на други начин – интелектуалним радом и писањем. Управо је једно од таквих његових дела Кратка повјесница Срба. У овој књизи аутор је настојао да представи, како је и самим насловом одређено, у кратким цртама важна поглавља из српске историје. Саму реч повесница Сима Лукин Лазић на самом почетку објашњава овако: „Историја је грчка ријеч, а српски се то каже повјест или повјесница илити паметарница – све је то једно исто.”
Кратка повјесница Срба је подељена на поглавља која се односе на одређене периоде у српској историји. Наслови поглавља описују и одређују на неки начин периоде на које се односе, наравно, онако како их је аутор доживео – Доба предисторијско, Доба одрођавања, Доба жупанијско, Доба државног сазревања, Златно доба српско, Доба страдања и челичења, Доба сванућа и слободе. Поред тога, на почетку се налази део у ком Сима Лукин Лазић даје увод у своје дело Кратка повјесница Срба, објашњава своје мотиве за писање оваквог дела, који највише леже у његовим родољубивим осећањима и потреби да се свом народу на неки начин одужи.
Аутор сматра да је познавање историје сопственог народа и свест о важним стварима из сопствене прошлости основа на којој се гради било које снажно и стабилно друштво. Тако он каже: „Човјек који не зна, а неће да позна повјесницу свога народа, то је несвјесно чељаде без рода и имена, без љубави и поноса. Такво чељаде личи на сироче нахоче са улице, које не зна ни како је ни откуда је дошло на свијет, ни ко му је био отац, ђед и прађед.” Писац нас такође упозорава да из прошлости треба учити, како се грешке не би понављале у будућности, те да је то још један разлог зашто је историја једна од основних дисциплина за свакога.
Иако је своју књигу назвао кратком историјом српског народа, и иако можемо рећи да она по обиму и броју страна таквом одређењу одговара, Кратка повјесница Срба никако није дело без детаља и без фактографије. Напротив, сваки период и догађај који описује, аутор слика врло студиозно и темељно, а ипак успева да остане довољно кратак да на невеликом броју страна обухвати готово читаву прошлост српског народа, до краја XIX века. Своје излагање о Србима почиње излагањем занимљивих теорија о самом имену Србин, као и локализацијом Срба у оквиру словенских и шире, индоевропских народа. Он затим прича о територијама које су Срби, према његовим изворима, у прво време насељавали, како су се селили, који су им све народи сродни, али се осврће и на веру, обичаје, просвету тог првог, најстаријег времена. Тако је нпр. један од занимљивијих делова онај када описује стару словенску религију и објашњава како су од многобожаца постали хришћани, ко су им били важни богови док су били пагани, шта су за њих представљале виле, вампири, вештице, змајеви, ко су били и чему су служили „жрецови”, многобожачки свештеници; или пак како су од паганских богова настали данашњи свеци које Срби прослављају као крсну славу.
Наведене појединости су само почетак богате српске историје, а у Краткој повјесници Срба Симе Лукина Лазића може се читати и о свим осталим важним догађајима до почетка XX века – од средњовековних владара и њиховог доброг или лошег управљања државом, о њиховим међусобним превирањима и кошкањима, о босанским земљама и владарима, о великим поразима и губицима српским, али и великим херојствима, подвизима и храброј борби за слободу.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге књиге српске историје што су: Историја српског народа Љубомира Ковачевића и Љубомира Стојановића, Рат на Косову и Старој Србији Јаше Томића, Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку и Црна књига Владимира Ћоровића, Борбе старог Београда Михаила С. Петровића и многе друге.
Сва дела Симе Лукина Лазића можете видети ОВДЕ, а књигу Кратка повјесница Срба ОВДЕ.