Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Снежана Малданер
Син
– Марко, чујеш ли ти ово? Шта ли је то било? – Станија је уплашено дрмусала свог мужа, који је чврсто спавао. Селом је одзвањао лавеж паса који се мешао с повицима на немачком језику. Марко бунован скочи из кревета и у том часу се зачуше пуцњи. Он брзо приђе прозору. Зора је тек почела да свиће, још је било мрачно, али препознао је Рељу, кога су Аустријанци водили везаног.
– Ухватише га – прошапутао је.
– Јадна му мајка – додаде Станија и прекрсти се.
Реља се месецима крио у шуми од аустроугарских војника који су га прогонили због многих недела. Убио је два њихова војника, али и једног младића из села, а по изнудама, претњама и напаствовању жена је био познат надалеко. Пргав и бахат, од ране младости изазивао је невољу на сваком кораку. Ако би се ко преварио да га погледа у очи, одмах би постајао његова жртва. Најмање што би се томе могло догодити јесте да му се Реља, кезећи се, унесе у лице и запрети. Што се дуже крио, то су се више испредале приче о његовим неделима. Људи су се бојали да ће им банути у кућу у потрази за храном или преноћиштем. Мајке нису пуштале своје ћерке да саме иду по селу. Мада народ није волео Аустроугаре, сви су се молили да што пре ухвате Рељу, њихову ноћну мору.
Рељина мајка Драга је бежала од људи колико год је могла. Скоро да из куће није излазила, а кад би изашла, више је трчала него ходала. Ноћима је плакала и молила Бога да људе сачува од њеног сина. У ноћи када је Реља убио младића рукама је чупала косу и ударала се по грудима, не пуштајући гласа од себе. Сву ноћ је слушала лелек мајке убијеног младића. По ко зна који пут се преиспитивала где је погрешила. Млада је остала без мужа и бринула се о сину колико је умела и могла. Колико пута је заспала гладна да би Реља имао шта да вечера. Покушавала је да се присети тренутка кад је престао да буде нежни дечак који трчи мајци у загрљај, гледајући је очима пуним љубави. Једно другом су били све. У глави јој одзвања његов звонки гласић. Када се променио, када је све пошло по злу, није могла да објасни себи. Није примећивала прве знаке, први бес, прву ружну реч, први хладан поглед. Није примећивала, или није смела да види, да призна, да прихвати истину.
Када је први пут плакала због њега? Када је препознала прве презриве погледе својих комшија? Када су је први пут опсовали због њега? Није могла да се сети. Презриви погледи и речи људи су се само низали из дана у дан, из године у годину. Драга није патила због тога, патила је због Рељине изгубљене младости и трагичног краја који му се сигурно приближавао. Раздирала ју је туга због патње коју је наносио људима и грехова које је носио на души. Боже, помилуј га грешног, молила се непрестано.
Реља хода у сигурну смрт. Гурају га кундаком да убрза корак. Он не осећа бол од удараца, боле га сећања.
– Како ли сам постао овакав кад сам толико волео, толико веровао, толико се надао? Мајко, опрости, поштовао сам, праштао, волео као што си ме учила, али ниси ми рекла да ће да ме лажу, понизе, ишчупају срце. Рекла си да је стриц као отац, он ће као планина да стоји иза мене. А он забрани да седим за софром с његовом децом, па ми одреди место међу слугама. Колико сам само џакова пренео на леђима да он не би плаћао надничара. Од болова ноћу ока нисам могао да склопим. Ја теглим џакове, а његов Лука иде на сабор. Хвата се у коло до Миље, моје среће и несреће. Знао је да ја изгорех за њом, знао је да ми се обећала. Имао је све што ја немам, али му се прохтело да ми отме једино што је било моје. Могô је да се ожени којом хоће, лепи јединац богатога оца. Из неке мржње према мени, коју сам стално осећао, а нисам разумео зашто, он натера оца да испроси баш Миљу.
Шта га је довело до ове охолости и беса? Јесам ли ја? Да нисам негде нехотице погрешио? Питао сам се стално, али нисам могô код себе да нађем узрок. До њега је било, мајко, до његовог злог срца. Он прави свадбу и тек тог дана ме признаде за брата, узе ме за девера да стојим крај њих и гледам изблиза своју муку. Чинило ми се да га више усрећује моје туговање него његова свадба. Добро ми се чинило. Мало прође и пронесе се глас да лумпује, пије, вара Миљу, а она вене као и ја. Кад подиже руку на њу, пуче ми нешто и у глави и у души, реших да му пресудим. Бог удеси да се онај несрећник нађе испред њега. Од те ноћи срце ми се скамени. Није ме страх смрти, није ми себе жао, само ми је тебе жао, мајко.
Јутрос је и она чула и видела што и остали сељани. Још стоји крај прозора, ослушкује, ишчекује, плаче, моли се. Чује како га изводе испред војне зграде. Већ се разданило и може јасно да види. Рељу везују за дрво. Пуштају псе на њега. Он јауче. Драга дрхтавом руком пали кандило.
– Боже, опрости му, није знао шта чини. Куку, сине мој, јао, мени грдној! Многе ли су мајке кукале због тебе, па сад кукам ја због тебе, сине, сине мој! – кука из свег гласа Драга.