Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Иван Атанасовски
Писмо
Вечерњи мир наједном прекинуше пуцњи. Капетану Кочићу не само да је догоревала цигарета већ је ускоро требало и да му се заврши дежурство у дворишту краљевог двора. Данима је примећивао свакојака домунђавања осталих војника и колега, хватао погледом њихове необичне и сумњиве поступке. Обузимао га је благи умор и једва је чекао да се што пре врати у своју невелику собу, коју је добро плаћао свом станодавцу, правом зеленашу. Опрезно је провирио иза дрвета, код којег беше припалио своју уобичајену сиктер цигарету и одмах му би јасно да су неки, чинило му се сасвим пијани, војници уз велику галаму и пуцње провалили у унутрашњост двора.
Он тада брзо баци опушак и горко опсова у себи. Шта сад да ради? Да ли да спасава сопствену главу или да јуначки погине у спасавању краља ? Док је тако неодлучан вагао у себи куда да се дене, он зачу некакве брзе кораке и задихано дисање. Одавно беше превалила поноћ. Из сенки изби наредник Ђорђе Јовановић и, сав црвен у лицу, обрати му се дрхтавим и озбиљним гласом:
– За име божје, Кочићу, ено неких пијаних лудака како сад баш провалише у двор! Побише скоро све гардисте! Ево ти важног задатка! Знај да само у тебе имам поверења!
Кочић, коме је задихани и узнемирени Јовановић развејао и најмању сумњу о тренутним догађајима, с поприличном забринутошћу испрати молбу свог најбољег пријатеља. Наредник помало дрхтавом руком извади из недара једно писмо и замоли га да буде најхитније однесено његовој жени Мари.
– Писмо је ми је веома важно, доносим га из двора! Она ће већ знати шта с њим! Молим те као часног војника и као најоданијег пријатеља, не часи ни часа! Ја се сад враћам назад, ко зна шта се сад догађа у двору!
Капетан не рече ништа, али узбуђен изглед наредниковог лица и његов молећив поглед пропраћен недалеким урлицима и пуцњавом брзо га убедише да се одмах прихвати хитног задатка. Кочић климну главом и обећа пријатељу да ће однети то писмо његовој жени. Јовановић дубоко уздахну у тренутку када је предавао писмо нареднику, чинило се да је са себе скинуо некакав огроман, неподношљив терет, те се брзим корацима упути назад ка двору. Капетан хитрим покретом стави оно писмо у унутрашњи џеп горњег дела униформе и опрезно погледа око себе.
Опет се зачуше пуцњи и вика. Простор око њега све више су испуњавале не само оштре војничке наредбе већ и нови, до зуба наоружани, војници. Провала у двор му је све мање личила на хир мале групе пијаних официра, а све више на праву, истинску побуну. Одлучи да се најпре држи сенки и зида дворског дворишта. Опет опрезно поче шарати погледом и схвати да, ако би се попео на врх суседног дрвета, онда може полако да крочи на ивицу заштитног зида дворског комплекса. Одатле ће имати бољи преглед простора изван дворишта, а можда ће моћи и да с њега скочи на нешто безбедно. Наједном зачу приближавање нечијих корака.
Кочић се саже и још више шћућури у сенци дрвета. Један промукли глас који је помало завртао изби у први план:
– Ма кажу да су овде видели још једног, неки капетан. Куде ли је тај побегао?
– Ајде, нема стајања, тражите га свуда!
Групица завереника се мало распрши, на Кочићеву срећу, нова наредба коју доби њихов вођа учини да се завереници брзо врате у двор. Нешто им није ишло у прилог. Оставши опет сам, он стаде да се стрпљиво и вешто пење уз дрво, очајнички тражећи и најмањи ослонац не би ли се некако докопао његовог врха и оне најбоље гране са које је могао да закорачи на заштитни зид.
Кад се најзад нашао на зиду, није имао никакве сумње да ће га пре или касније неки од побуњеника приметити и запуцати. Ако је било и мало утехе у свему томе, била је то једна запрега, остављена уз спољни део зида, на неких десетак корака од места на ком је погурен стајао. Није било упрегнутих коња.
Кочић се прекрсти три пута, па попут некакве чудне погурене животиње, крену да несигурним кораком напредује ка остављеним колима. Зачу се вика и злослутно зафијука око њега. Скоро да је био на нека два корака од места с ког је намеравао да скочи у испрегнута кола са сеном, кад осети да му једно тане скиде капу и очеша слепоочницу. Тада Кочић направи један несигуран корак, изгуби равнотежу и паде са зида. Вероватно је пао укосо, никако другачије није могао да објасни како се ипак нашао усред сена.
Не часећи ни часа, он се искобеља из устајалог сена и, видевши да групица војника претећи трчи ка њему, он извади пиштољ и запуца ка њима. Прогониоци застадоше, што капетан искористи да потрчи ка градском језгру, ка сплету београдских улица и уличица у чијим сенкама је намеравао да нађе склониште и спас.
У једном тренутку се досети како би могао одбацити своје чизме и тако се још тише кретати по граду. Насмеја се. Никад није видео никога да у чарапама службено протрчава кроз београдску варош! Када се дочепао оних главних градских улица, знао је да су му се шансе за спас поприлично повећале. Опрезно мотрећи око себе и шуњајући се по сеновитим крајевима улица, он некако стиже до Крунске улице, у којој је живела Јовановићева супруга. Међутим, видевши како војници на кућном прагу хладнокрвно пуцају у министра Марковића, он се прену, талас застрашујуће језе прође му кроз цело тело и он се даде у бег, не обраћајући пажњу на двојицу војника који су гласно викали да им приђе. У свој тој бесомучној јурњави наједном примети да се обрео у Поп Лукиној улици и сети се да добри стари доктор Радојковић живи у њој.
Одмах покуца на врата његове куће, а доктор, навикнут на повремена непланирана буђења, врло брзо изађе с лампом у руци. Узалудна су била Кочићева мољакања да га прими на конак и да код себе има важно писмо из двора. Кад стари доктор одби и да му дâ цивилно одело, капетан ухвати доктора за рамена и поче да га снажно тресе. Старац заурла и поче да запомаже, што привуче пажњу оближње војне патроле.
Бат њихових корака учини да Кочић одмах крене да бежи ка обали Саве, која му се у том тренутку чинила најпогоднијом за скривање. Јурећи за њим, прогонитељи би повремено застали и запуцали, али им ни Кочић није остајао дужан. Од четворице војника смртно је погодио двојицу, али када најзад дође до саме обале, један метак му погоди лист десне ноге и он се тешком муком одгега до једног старог, допола поломљеног рибарског чамца.
– Предај писмо и поштедећемо те! – узвикну вођа патроле пошто се с још једним пратиоцем сакрио иза неке старе напуштене буради.
– Дабоме, кô што сте поштедели министра Марковића – узврати му капетан, свестан жалосне чињенице да им је доктор рекао за оно писмо.
– Будало, не гини улудо! Рањен си и немаш куд! – није одустајао побуњеник.
– Не брини ти за мене, олошу, нит си ми род, ни помоз’ бог! – узврати му Кочић. – Дођи ти лично да узмеш то писмо, добићеш уз њега џабе и врелу порцију српског олова, оног правог, патриотског, не издајничког кô што је ваш! Видећеш, можда је и твоје име у њему!
Ове капетанове речи као да учинише да се вођа патроле сасвим разбесни, те викну оном другом преосталом војнику да отрчи по помоћ, али га након неколико корака Кочић погоди у леђа.
Погледавши у буренце с мецима, капетан одмах схвати да му је остао само један, те одлучи да проба мало лукавство. Наиме, кришом испразнивши буренце пиштоља, он на тренутак уста и покуша да запуца, али се зачу само празно шкљоцање. Спустивши се у заклон, он поче да псује због недостатка муниције, али истовремено и врати онај неиспаљени метак у буренце. Схвативши да је Кочић не само рањен већ и да је остао без муниције, вођа патроле се врло брзо појави пред њим. Сасвим лежерно је тај држао у руци напуњен пиштољ, спреман да му сваког тренутка разнесе главу. Па ипак, није се пожуривао, готово се наслађивао призором беспомоћног и рањеног капетана.
– Шта рече ти о баруту? Више ти се свиђа тиранинова џебана, је л’? Да опет пуцаш по народу кô ономад? Е, сад ћеш да пробаш праву српску, ону ослободилачку!
Одмах када је приметио да заповедник патроле полако диже пиштољ ка њему, Кочић реагова. Одјекнуше два кратка громогласна пуцња. Оштар бол проструја Кочићевим грудима и он угледа како се онај његов део испод левог рамена натапа свежом крвљу. Предосећајући свој скори крај, Кочић дрхтавим рукама полако и пажљиво извади из грудног дела униформе оно Јовановићево писмо. Једва је дрхтавим рукама успео да из коверте извади то драгоцено писмо… у коме је писало:
Драга моја Маро,
Ако добијеш ово писмо, знај да сам у смртној опасности или да више и нисам међу живима. Шаљем ти га по поверљивој особи и знај да сам тебе и децу највише волео на овом свету. Сигуран сам да ће ти бити потребно новца, поготову за децу, зато сам крадомице уштедео и сакрио повећу своту испод дасака у нашој спаваћој соби.
Завереници су око четири сата ујутро пронашли краљевски пар и измасакрирали га. С њима је у тој ноћи страдало још око две стотине људи. Народ се није много бунио због ових изненадних репресалија, многи су били незадовољни не само владавином последњег Обреновића већ и свеопштим стањем у држави. Када је сутрадан ујутру добио наређење да с још неколико побуњеника извиди део обале Саве јер се по дојави грађана тамо водио прави рат, коњички наредник Ђорђе Јовановић похита да с петорицом коњаника извиди ситуацију. Тамо затече само неколико лешева војника. Када је докасао до напуштеног чамца, код њега су лежала два мртва војника. Чим угледа Кочића, Јовановићу задрхташе усне, он несвесно збаци војничку капу са главе и опсова. Сјахавши с коња, он клекну и руком затвори капетанове очи, у чијем погледу се још могло уочити изненађење помешано с великом дозом презира. Уз мало потешкоћа, наредник ипак истргну писмо из укочених Кочићевих прстију, те, прочитавши у себи оно Драга Маро, заплака…