Прича која је ушла у шири избор на конкурсу „Србија на размеђи векова”
Марија Алексић
Мирис липе на Дорћолу
Крунска улица је одисала свежином тог јутра. Само се чуо кас коња који је долазио из правца Старог двора. Никодије и Никола Луњевица су ишли ка кући своје старије сестре Драге. Морали су да јој пренесу важну вест. Ђорђе Генчић је најавио да ће се свим силама борити да се млади неискусни краљ не ожени том „старом распалом удовицом, том жентурачом лаког морала…”.
Драгине црне очи су помно упијале сваку реч. Као каква кошута, плашљиво се увијала, гледајући ка прозору своје куће у Крунској улици. Њена дуга црна коса, увијена у француску пунђу, вијорила се док се она хитро окретала око стола. Браћа су волела старију сестру. После смрти мајке, а потом и оца, угледног Панте Луњевице, једини ослонац су им биле сестре Христина и Драга. Христина је била удата и није имала много времена за њих двојицу. Драга је остала удовица и све слободно време је проводила са браћом и млађом сестром Војком.
Драга је управо одложила књигу коју је читала. Читала је, по ко зна који пут, „Мачје око”. Била је поносна јер је овај роман она превела са француског. Волела је тај језик. Подсећао ју је на Бијариц, на то монденско летовалиште где је радила као дворска дама краљице Наталије. Сећала се сваког тренутка када је скочила у океан да спасе „свог Сашу”. Краљица јој је била захвална, али је и она била сада љута на њу. Разумела је Драга одлично. Наталија је желела принцезу Шаумбург-Липе за свог јединца, младу и расну девојку краљевске крви. Драга је била старија тринаест година, била је удовица и сви су знали да је нероткиња. Драга се тако надала да ће краљу, ако се уда за њега, подарити наследника. Толико је то желела.
Стално је пребирала по глави мисли мржње према бившем краљу Милану. Милан се трудио свим силама да је одвоји од Саше. Ништа је није могло раставити од њега. Док га је гледала како намешта монокл, мајчински га је миловала по глави. Само је желела да га заштити од свега. Нико није смео да му науди. Била је спремна на све.
Светозар Машин, њен покојни муж, био је много старији од ње. Био је патријархалан и крутих схватања. Није га волела. Удали су је младу за њега. Светозар је умро и оставио ју је саму, неснађену и у веома незавидном положају. Морала је да брине о свима, понајвише о сестрици Ђурђини, која је била болесна. Сећала се док је још била у Церманкином заводу за девојке колико је марљиво учила, не би ли стекла некакво богатство и бринула се о својим најближима. Присећала се веома често Светозареве смрти. Добио је страховит епилептични напад који није могао да преживи.
Март 1900. био је изузетно хладан. Драга је огрнула бунду коју јој је краљ поклонио и кренула ка вратима. Хтела је мало ваздуха, требало јој је да дише после ове вести о Генчићевој намери да осујети брак између Саше и ње. Како је дохватила врата, тако је чула поново кас коња. Овог пута то нису били Никола и Никодије, већ њен Саша. Није могао ни моменат без ње. Улетео је брзо и хитро, као и увек. Одмах јој је скинуо бунду и сео. Видео је на њеном лепом лицу да нешто није у реду.
„Mon cheriе, шта је било, шта се десило мојој голубици?”, питао је наивно, дечачки.
Знала је она с њим, умела.
„Ама, ништа, Саша”, одговорила је мазно.
Саша је инсистирао да му она каже. Кад је чуо име тог лукавог Ђорђа Генчића, прорадио је бес у њему. Па неће, ваљда, њему један Генчић да одређује када, где и с ким ће се женити. Побогу, па он је краљ Србије. Александар је био нежно биће које је требало само волети и ништа више. Жељан љубави која му је била ускраћена у најранијој младости, у Драги је нашао жену, љубав, мајку и саветодавца. Није имао намеру да дозволи да било ко осујети његову намеру да се ожени Драгом. Наталија је писала сину дуга писма, убеђивала да Драгиња Луњевица Мађин није жена за једног престолонаследника. Наталија је тврдила да је Драга руски агент, али Саша није хтео ни да чује мајку. Највише су га болеле приче о Драгином лаком моралу после смрти првог мужа. Знао је он ко то шири. Ширио је тај лукави Ђорђе Генчић.
Драга је знала да нема много времена. Пролеће је ширило свој дах и Александра је ваљало убедити већ у мају да оду пред олтар. Није смела чекати. Приче су колале све више. Генчић је постајао све опаснији. Бивши краљ Милан је давао све од себе да убеди сина да одустане. Александар је знао да мај те 1900. мора бити њихов месец. Изабрао је себи и кума. Кум ће бити нико други до руски цар Николаја. Александар је био толико срећан да се то видело на његовом лицу свакодневно. Седео би за столом и размишљао о Драги.
Драга се тих дана сећала веома често догодовштина док је као девојка службовала у заводу госпође Церман, сећала се другарица које су је задиркивале да ће бити нешто од ње. Ревносно је учила језике, како је волела да пише. Сетила се часописа „Домаћица” и како је слала своје радове не би ли зарадила који динар да прехрани породицу. Никола и Никодије су сада одрасли људи, али треба удати Војку и чувати Ђину. Драга је знала да мора да се избори да буде српска краљица. Волела је Сашу, а он је њу обожавао.
Дошао је тај дан, 23. јул 1900. Летње јулско јутро мирисало је на живот. Требало је да тога дана Драга постане српска краљица и жена престолонаследника. Сетила се тог јутра мајке Анђе и оца Панте, који би сигурно били поносни на њу. Па она није било ко, она је унука Николе Луњевице, војводе из Другог српског устанка. Имала је чиме да се поноси. Била је тако лепа тог дана. Постајала је српска краљица. Нико јој није могао ништа. Ни тај злогласни Ђорђе Генчић ни бивши краљ Милан, ни Наталија. Драгу си људи или волели или мрзели. Није изазивала друго осећање у људима. Њене крупне очи су гледале сваког ко је прилазио да честита испред Саборне цркве. Сваког је упијала. У тренутку док је Драга славила своју победу, дрхтава рука краља Милана је у Карлсбаду исписивала своје последње жеље. Било је то 23. јула 1901, само шест месеци пре него што ће монарх заувек заклопити своје очи. Док се мирис липе ширио изнад Саборне цркве, Драга је тријумфовала. Њено време је тек стизало.
Тако је мислила.