Мирко Королија био је српски песник необичног сензибилитета. Рођен је 1886, а прве стихове објављује 1898. у Невену Јована Јовановића Змаја. Живео је и школовао се у Задру, а затим у Чешкој. У Прагу завршава Правни факултет и стиче звање доктора правних наука, али паралелно развија свој књижевни таленат и објављује своја дела у часописима. Радио је у месту Кистањи и у Задру, а онда је 1919. постављен за секретара Министарства у Београду. Тако да се може рећи да је Мирко Королија био правник, песник, али и политичар.
Он се, заправо, појављује у друштвеној јавности као члан Југословенске напредне омладине, био је председник Директоријума организације југословенских националиста, међутим, то његово ангажовање кратко траје. Током једног дела каријере бави се позориштем. Постављен је 1920. за драматурга у сплитском позоришту, које је и отворено његовом драмском алегоријом Југана, вила најмлађа. А затим кроз сарадњу сплитског и сарајевског позоришта постаје и управник Обласног народног позоришта у Сарајеву.
Мирко Королија је био пројугословенски оријентисан, иако кроз родољубива дела поносно истиче своје српско порекло. Код њега се однос и љубав према Србији и Југославији не сукобе, већ су део једне исте снажне емоције. Пре свега је писао песме које су понекад врло загонетне, херметичне, али и емотивне, на ивици слутње, трансцеденталног искуства, метафизике осећања. Издао је три збирке песама Песме, 1914; Нове песме, 1930; Песме, 1933, али се бавио и драмским стварањем, инспирацију проналазећи у народној поезији (позната је његова драма Зидање Скадра, која носи исто име као народна песма).
Мирко Королија познавао је живот људи у северној Далмацији, па су они били тема његовог путописног серијала који је припремио за Политику. Његово шаролико стваралаштво, као и чињеница да је био личност са неколико занимања сведочи о човеку који је право благо наше културне баштине.
Иако је доминантно лиричар, он пише и песме о националним митовима, обичајима, дакле, оне које су произишле из наше епске традиције. И оне имају лирске елементе, експресивне су, са упечатљивим описима, али нуде и уплив у ток свести и душе личности о којима пева, емоције доминирају, филозофска питања, али песник или лирски субјекат показује да није равнодушан према нечему стварном, историјском конкретном, иако у свим осталим песмама које се баве другим темама, Королија прави неку одступницу од земаљског, материјалног… У циклусу Србљак он, заправо, осликава поједине упечатљиве историјске или митске личности: Јанковић Стојана, Марка Краљевића, Карађорђа и друге, и, иако не жели да то стави у први план, он говори о тешкој судбини нашег народа, о мучним временима, жртвама али и о сопственим патриотским осећањима.
У циклусу Српске цркве и манастири присутне су сличне емоције. У овим песмама за њега су манастири и цркве жива бића, духовни ентитети који су сведоци неких догађаја, историјских турбуленција, оне су симболи националних циљева и емоција, и део његове личности.
У поезији Мирка Королије нешто слично налазимо и у песмама посвећеним вилама, што је опет веза са нашом традицијом. Он има посебан однос према нашој старој словенској традицији, која је у тесној вези са природом, али тим веровањима он идаје и неку своју визију, неки посебан однос према чаробним женским бићима из оностраног света.
Не треба заборавити да ерудита, какав је био, Королија у поезију уноси и античке митове, али опет задржава свој особени печат. А то је и симболистички и романтичарски однос према љубави, односно мотив идеалне драге. Као лајтмотив на више места у збирци Песме, и у ова два циклуса понавља се та апсолутна, сањана жена, анима, како би је назвао Јунг. Он о тој жени коју, заправо, сања читав живот све време говори. Па и када пише о другим темама, у средишту је нека врста тежње ка том савршеном споју, који би његовом путу дао смисао.
Сва дела Мирка Королије можете видети ОВДЕ.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је издао збирку многих заборављених песника као што су Јаша Томић, Иван Гундулић, Јован Грчић Миленко, Милорад Шапчанин итд.