Милутин Јовановић један је од правих примера српских писаца и песника који су готово сасвим пали у заборав не само код шире читалачке публике већ и код књижевне струке. Данас је врло тешко пронаћи било какве биографске податке о овом књижевнику.
Неколико страница о Милутину Јовановићу, његовим песмама и збирци прича Незнани и заборављени налазимо у часописима: Дело – лист за науку, књижевност и друштвени живот, из 1909. године, Нова Европа из 1921. године, те у Српском књижевном гласнику из 1921. године.
И поред тога што ови часописи доносе понеку информацију о његовом књижевном раду, биографских података напросто – нема. Оно што са сигурношћу можемо да кажемо је да је рођен 1881. године и да је умро 1935. О томе где је живео и радио, где се школовао и какву је каријеру имао немамо никаквих доступних информација.
Милутин Јовановић је написао две збирке песама, од којих је прва прошла сасвим незапажено, док је са другом имао више успеха и код критике и код читалаца. Критика га је препознала као парнасовца под великим утицајем Војислава Илића, Милана Ракића и Јована Дучића, и као највећу вредност његове поезије истакла импресионистички однос према природи и пејзажу, тако важан за песнике српске модерне. На пример, критичар Дела, А. Д. карактерише га као „песника боље врсте” према „музици и ритму” његове друге збирке песама (1908), коју и иначе сматра „богатијом мотивима који су и боље обрађени” него у његовој првој збирци.
Незнани и заборављени
Незнани и заборављени (1921) је збирка од четрнаест војничких приповедака, које је аутор поделио у два дела: Касарнске приче и Испуњени завет. Све ове приповетке су раније штампане у различитим часописима. Трубач је први пут објављен у Српском књижевном гласнику 1905. године; Драгић у Летопису Матице српске 1911. године; Четно девојче исто у Летопису 1910. године; Чаробница и У ноћи, кад се срца отварају у Звезди 1912. Свете душе објављене су у Летопису 1910. године; Војничка идила у Босанској вили 1912. године;
Под одељком Испуњени завет сакупљене су приче: Огњено крштење први пут објављена у Политици 1913. године; Ноћни препад у Српском књижевном гласнику 1913. године; Мој посилни Богомир у Политици 1914; Поднаредник Зарије и У боровој шуми, у Крфском забавнику 1918. године; Примирје у Венцу 1914. године и Крпилонција у Политици 1920. године.
Већ на први поглед видимо да је између прве и последње објављене приче из ове збирке прошло петнаест година, и то оних кључних петнаест година за живот једног српског војника: од мирнодопске 1905. године, преко балканских ратова, све до Првог светског рата, страдања у Албанији и опоравка на Крфу, до епилога ових великих светских догађаја.
Композициона замисао ове збирке је занимљива зато што имамо јасну поделу на два кључна простора у животу једног војника: касарну и фронт; једно је синоним, па чак, можемо рећи, и симбол за мирнодопски војнички живот, а друго за ратне сукобе и војна задужења. Додатно је занимљиво што су све ове приповетке написане у првом лицу, из перспективе официра, школованог и одмереног представника више друштвене класе; у Касарнским причама овај официр ће нам приповедати о мирнодопском животу војника, кроз вежбања, смотре, параде, љубавне доживљаје, чежњу за домом и породицом.
Пејзажи и фотографије из војске
Пејзажи и описи природе могу се извести као још један принцип повезивања ових приповедака, јер служе дочаравању специфичне атмосфере и емоционално их продубљују. Критичар у свом кратком приказу из Нове Европе даје овакво одређење збирке приповедака Незнани и заборављени:
Обични, свакидањи, мали живот војника и официра, праћен и посматран са пажњом и љубављу, добија у његовим описима и његову причању интимну драж, коју још повећава искрена нежност према предмету и поетична сентименталност, тако да читалац оставља књигу из руку са пријатним утиском.
Овај критичар сасвим је у праву зато што збирка заиста оставља један надасве пријатан утисак. Јасно се уочава љубав и емпатија према ликовима и догађајима које описује. Без обзира на то што се дају и мане, ово ипак није критика, јер се приповедач саосећа са тим обичним војником који је одвојен од своје породице, од своје земље и оног простодушног, једноставног живота на који је навикао.
Чаробница
Као прави пример може послужити приповетка Чаробница, где ће повод узнемирењу војне команде уместо непријатељског напада бити – купање једне девојке у оближњем језеру. Приповетка је проткана хуморним тоном и на моменте сензуална у прећутном споразумевању између мајора и редова, који неће бити узети на одговорност јер су прекршили своју војничку дужност.
Испуњени завет
Други део збирке Незнани и заборављени, назван Испуњени завет, доноси „оно дугоочекивано незнано и страшно” – рат. Ове приповетке описују дуге маршеве, наступања и борбе, ноћи на предстражи, спавање на снегу и киши, несносну жеђ и гладовање, смртоносну епидемију.
Оно најбоље што ове приповетке доносе управо су описи борбе, тако зачуђујуће ретки у српској књижевности. Већ прва приповетка, Огњено крштење, уводи нас у рат са Труцима и битку на Овчем пољу, где налазимо овај опис митраљеског дејствовања непријатеља:
Тада ситним и кратким звиждањем нешто залепрша око наших глава, праскајући као жабице и заривајући се у земљу. Личило је на ројеве невидљивих буба, које бесно налећу, цепајући ваздух оштрим и тврдим крилима.
Овим и другим живописним приказима ратног дејствовања постиже се, правим мајсторством књижевника, невероватно узбуђење код читалаца. Непосредност доживљаја и прецизност опажања води до мисли да ово мора бити лично искуство Милутина Јовановића. Због овога и јесте велика штета што ништа о аутору не знамо, јер бисмо радо увидели везе између биографије и књижевног рада овог писца.
Опис опсаде Једрена налазимо у приповеци Ноћни препад, где ће војници ићи у рекогносцирање, односно ноћно извиђање терена и распореда непријатељских трупа:
О, то чекање пред борбу увек је страшније но сами ужаси борбе. Визије, слутње и питања: шта ће бити, хоће ли се преживети и тај дан – замарају мозак и душу и растрзавају живце…
Истанчани описи психолошког стања ликова добро кореспондирају са оним описима пејзажа и доживљајима битака у прози Милутина Јовановића, заокружујући свест једног војника и реалистички уверљиво представљају све патње војничког живота.
У приповеци Поднаредник Зарије почетак Првог светског рата дат је из перспективе једне пограничне карауле ка Арнаутима, што је нетипично и необично за било коју од прича о Првом светском рату, па је занимљиво освежење јер живот ових војника уопште није миран ни пре отварања овог великог сукоба.
Милутин Јовановић нам је збирком Незнани и заборављени представио обичног војника, неуког сељака, помало дивљег, наоко грубог, али у суштини осетљивог и нежног, препуног љубави за своју домовину.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате друге мање познате збирке приповедака српских писаца као што су: Душан Радић (Живи наковањ, Три километра на сат, Кроз живот, Тако ми, планинци), Стојан Живадиновић (Испод Озрена), Драгутин Илић Јејо (Дунавска улица), Милутин Ускоковић (Кад руже цветају), Григорије Божовић (Под законом, Приповетке) и многе друге.
Књигу Незнани и заборављени купите ОВДЕ, а сва дела Милутина Јовановића погледајте ОВДЕ.