Збирка приповедака Душана Радића Тако ми, планинци у најбољем светлу приказујје књижевне вредности овог аутора – његову способност да одабере важан мотив из сеоског, или, у неколико прича, градског живота, способност да у пар првих слика, дијалошких редова или уопште реченица прецизно дефинише лик, а затим одређени, временски не много трајан, догађај прикаже пратећи унутрашњи доживљај јунака из часа у час. Управо тај стваралачки манир – да преко спољних сензација, мимике, гестова или речи и унутрашњих мисли јунака говори о људској души уопште, о емоцијама, о функционисању психе и о односу живота какав јесте и каквим га доживљавамо – баш то Душана Радића ставља у највишу класу наших писаца. Приближава се он по овој списатељској техници Прусту, Достојевском, а притом успева да издвоји неке карактеристичне болне или важне теме везане за нашу, патријархалну сеоску културу, неписане законе међуљудских односа, као што је срамота због сиромаштва пред светом, страх за потомство, мушка небрига за муке породиља, питање лажи која спашава живот и част, инсистирање на неустрашивости код мушке деце, женска превара, срамота због женине доминације у браку, везаност за природу, мржња сељака према моћницима – газдама, грађанима, политика која дели народ итд. Циклус Прве приче бави се и другим темама, као што су стваралачки процес код писаца, животне приче Рома, женске чари у манастирком окружењу, итд.
Ипак, најефектније приче Душана Радића у овој збирци су сеоске приповетке, и оне, својом упечатљивошћу, најбоље објашњавају зашто је баш Радић скренуо пажњу младог Ћосића, и како је он можда баш од овог свог претходника преузео тај упечатљив унутрашњи монолог, детаљан приказ унутрашњег стања јунака итд.
Постоји и нешто драмско у овим приповеткама Душана Радића. У приличном броју сторија у збирци Тако ми, планинци он поставља драму у малом.Упознаје нас са актерима и ситуацијом, а затим, поштујући јединство места, времена и радње, приказује неки догађај који је прекретница, који уздрмава постојећи живот јунака, који мења све, уништава, или искривљује њихов свет и досадашње поимање ствари.
Прича по којој је збирка понела име, Тако ми, планинци, представља еклатантан пример онога што ћемо наћи у остатку збирке, која јесте, углавном, приповедни мозаик о различитим планицима, њиховим судбинама, болима, комплексима.
Ђунисије, јунак ове приче, одлази да кумује младићу, коме је као војник, намерник, спасао живот крстивши га као мало слабуњаво дете. Ипак, због сиромаштва страхује да ће бити исмејан што младенцима носи бедан поклон – зобницу кромпира. У позајмљеној богатијој одећи, својом ведрином и разговорношћу, он добија прихватање сватова, али опет се на крају испоставља да, поред свега, ипак материјално има своју вредност и тежину, да је важно показати се у друштву и са богатим даровима – дакле, важно је и имати, а не само бити, као што је и сад другим духовним вредностима, које су наводно на врху система вредности. Зато прича Тако ми, планинци приказује један српски архетипски проблем, питање да ли је срамота бити сиромашан, које није разрешено до данашњих дана, и није случајно да Душан Радић ставља баш ову причу на прво место и по њој даје име збирци.
Посебно место заузимају приче о женама. У некима од њих оне су морално супериорне од мушкараца, у другима су змије отровнице, невернице, очајне мајке, али из њих провејава упечатљив приказ положаја жене и мушко – женских односа, што се можда и не очекује од аутора – мушкарца. Али Душан Радић о њима пише како би дао потпунију слику менталитета и наше културе у ширем смислу. Доминира, наравно, приказ патријархалног модела: негде кроз приказ женске неслободе и трпљења понижења и злостављања (Марија, Довијање), негде кроз однос према жени као стоци у коју се улаже (Драгојла), негде приповедајући о захтеву за рађањем, где је сва тежина на жени, а муж је назаинтересован чак и за порођај (Рођење будућег ратара), али ту су и матерински мотиви: жал за сином погинулим у рату кога мушкарци тврда срца заборављају (Само она), саосећање са другом женом и њеном несрећом (Милојка из Багремовца) итд.
Књигу Тако ми, планинци можете наручити ОВДЕ.
Сва дела Душана Радића можете видети ОВДЕ.
Поред збирке Тако ми, планинци Порталибрис је издао и роман Село Душана Радића, као и дела многих писаца о нашем патријархалном животу у руралним пределима у прошлости, а међу којима су Јанко Веселиновић: Изабране приповетке, Илија Вукићевић: Људско срце, Петар Кочић: Изабране приповетке итд.