Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Свакога би дана требало волети људе… кад би то било могуће. Јутрос, са овако дивним сунчаним даном, пробудих се уз глас гугутке из авлије. Изађох тихо, да не пробудим жену и кћерке, само у кућном халату да дубоко удахнем мирисе јесени – онај благ, тих, спокојан октобар – кад земља замирише силно, сетно, као у стара времена која оставих иза себе, тамо још у прошлом столећу. Стари добри дани. Па она милина ране јесени пред бербу грожђа која је ваљда само тамо доле толико пријатна да прожмe сваки нерв, дамар, мами да се легне на суху земљу у лојзе на осушену траву и пуцкетаве гранчице окројене са старих гиџа.
Да, људе би требало волети… стално, сваки дан, а не само када се сетимо успомена које у нама пробуде меланхолија топлог ваздуха и сећања…
*
Облачио се по обичају споро и дуго би престајао испред великог зидног стилског огледала у којем се процењивао. Дуго би се четкао и дотеривао, дувао перут и ретке длачице с рамена и ревера сакоа. Педантним и сигурним покретима поткресивао би бркове маказицама које давно беше донео из Париза. Погледавши се последњи пут у огледалу – нимало изненађен дубоким кратерима по образима и челу – коначно донесе одлуку да изађе на улицу. Обично би се кренуо познатом узбрдицом, најпре неправилно просеченим сокацима које су врлудале да нагло избију на широку праву улицу. Прошао је двориште с бунаром око кога су већ биле окупљене жене које су чекале на ред. Опет је градски водовод заказао. Потом су се ређали: сајџија, опанчар, абаџија, мутавџија који је седећи на шамлици пред улазом плео цегер од кукурузовине, бакалин који га поздрави уз дубок наклон као старог знанца и муштерију, посластичар са Шар-планине из чије се радње ширио угодан мирис цимета и ваниле, а у излогу се пресијавале тепсије баклава с кришкама лимуна…
Фото-атеље, модни портрети за даме и господу, израда брза и фина. Застаде на пола улице, на пола пута до циља. Тек педесета, а већ су кости почеле да врте. Одозго, још увек невидно, врева центра с фијакерима који клопоћу по каменим коцкама, једно дуго и предуго трамвајско звоно са електричног трамваја и нејасно мноштво чији су се гласови одбијали као у клисури с камених фасада четвороспратница изниклих нагло од шпекулације после рата – све те фасцинације приближавале су се насртљиво.
Њена фотографија била је оног јутра свеже постављена у излог. То је знао зато што је претходне вечери застао пред излогом, размишљајући да ли да се слика. Ниско ошишан бруцош, готово нуларица, с кратком тек исклијалом брадом – помислио је да треба себе овековечити баш таквог какав је у том тренутку био. Касније је тај портрет одложио на дно писаћег стола и није му се више враћао. „Испао сам ружан”, личио је самоме себи на неку звер… на бизона. Ко зна где ли је сада? После толиких сеоба по подстанарским собама, након мучних ратних и првих поратних година и коначно од када се скрасио на доњем Дорћолу – више се није могао сетити где ли се дела. Портрет уметника у младости: изгледао је екстравагантно, робусно, сирово, нимало свој. Осетљива биљчица, или боље рећи шкољка, која се склопила и не отвара се лако. Сада не мисли да је био ружан, напротив.
*
Гледам то лице: правилне црте, оивичено светлом косом која је према последњој бечкој моди, пркосним смешком одаје свежину. Чисту крв. Портрет из полупрофила с леве стране. Баш као и мој од синоћ. Питао сам фотографа која ли је та мистериозна госпођица чији је портрет од јутрос у витрини. Са осмехом ме погледа пре него ми рече да такве информације обично не даје, али коначно, госпођица је дала пристанак да се њена фотографија стави у излог, дакле, да буде јавна, па онда… Није могао ништа одређеније да ми каже осим да је негде из новог дела Београда, тамо иза Врачара где се шире новоградње са досељеницима из Шумадије и прека. Изађох на широку улицу која води пут Велике школе.
*
Пре тридесет година положио је тај испит и остао на школовању, а већ је малодушан помишљао да батали све и врати се у варошицу. Ипак, положио је, постао високо рангиран чиновник у министарству. Донекле успешан писац. Лош супруг, брижан отац… уморан човек с костобољом и меланхолијом, неки кажу песимиста и човекомрзац. Само он зна за ту причу, за оно што никоме није поверио, неће ни на папир да стави, толико је то страшно да би та прича која би стала у неколико страница плаве хартије канцеларијског формата била страшнија и успешнија од свих оних прича које је чуо доле у свом крају о уклетим занатлијама који не доживеше љубав и страст, а жељни легоше у гроб; о пропалим газдама, пустахијама и неодболованим љубавима; о бившим лепотицама које усуд казни због охолости… Ова је пак прича била његова и само његова, она би била боља од свих таквих прича које је изаткао додајући и китећи, поентирајући и вешто стављајући тенденцију ту где је мислио да ће се највише допасти публици… Ова је прича била само његова. Зашто ли се сетио тога сада, тог топлог октобарског дана? Можда зато што је морао да је се сети повремено, а много је година прошло од када му животне бриге не дадоше да се сети.
*
Зове се Елена, то успех да дознам базајући Београдом од цркве на Врачарском брду, па све на ту страну. Данима сам ходао, али у пети дан стадох испред те трошне куће са двориштем у дубини где су партаје у којима станује шарени свет слегнут из унутрашњости да потражи себи нови живот. Одлучих да запитам за квартир управо ту, знам да у таквим заједничким двориштима увек има нешто за изнајмљивање, па онда и бићу близу ње, на видику… Имадох срећу, нађох сопче на горњем боју са излазом на дрвени доксат, а доле су вењак и калдрма, пумпа за воду насред авлије. Елена станује испод код неке шнајдерке, досељенице из прека. Могу да је гледам сваки дан. Могу да се дивим њеном извајаном античком профилу са као антилопа нежном врату и косом подигнутом у пунђу. Ево сад, управо сад када буде пролазила да наточи воду, ја ћу јој приступити…
*
Пролази поред варијетеа. Затворени су капци. Овде се банчило до јутрос, до сванућа. Да ли се певала она „Пије ли се текелија”? Одмахну главом на ту помисао. То је тако старомодно, passé. Опет се загрцну пред самим избијањем на трг. Како је било оне ноћи? Оне ноћи.
*
Пратим их још од куће. Искрао сам се нечујно, дограбио тренчкот у трку, посматрам их кроз гужву која почиње од Славије, у страху да их не изгубим, заправо њу, Елену, да не изгубим. Колико већ пута је та њена газдарица шнајдерка тајанствено позивала Елену да негде овако у предвечерје изађу у „шпацирунг”?! Сада ми нешто не даје мира… Улазе у неку господску кућу на Дорћолу. Чекам још мало, па прилазим. Вратар ми каже: „Господине млади, ово је место ипак скупо за вас.” Вадим свежањ новчаница, све што сам зарадио у претходном месецу дајући кондиције. Степеништем осветљеним црвеним сијалицама, баршуном под ногама, пењем се дуго и предуго, чујем познату ми песму. Улазим… Испрва, у оном полумраку слабо разазнајем: да се вратим, окренем налево круг, шта ћу ја овде, па ово није за мене?! Постепено се очи привикавају, то је неки бар, у високим столицама седе нека непозната господа и неке даме, у црним корсетима, с подвезицама на чарапама, у свиленом доњем рубљу… Клавириста из угла нагло промени ритам и удари силовито у париски канкан.
*
Он не би био он, онај прави, када се не би хитро снашао… Улетео је у то врзино коло нимфа и након почетног снебивања опустише се и Елена, и шнајдерка, и он. Испричали су му доцније да су га фијакером превезли у зору до куће заједно с њих две. После, када је дошао себи, најпре се гризао, пекло га је све то, данима није излазио из куће, коначно се напречац исели. Елену је само још једном потражио у предграђу, беше тек што је дипломирао, замолио је за услугу, ситну за њу ствар, да посредује код господина министра како би се ухлебио. Као писар последње класе у старом веку.
*
Чиновник првог платног разреда, у новом величанственом веку отпочетом величанственим покољем, застаје тик пред улазом. Загледа помно витрину. Нагло замагљење пред очима, срце убрзаније лупа, слабост, нагла слабост… ПРЕМИЈЕРА: НЕЧИСТА КРВ.
Тада се наочиглед фијакериста и пролазника срушио, а крв му у грудвама покуљала на уста. Чиста крв.