Прича са конкурса Велики српски XIX век 2021. године
Била је заљубљена у њега, како се каже, до ушију. Без обзира на све. У ствари, то није била заљубљеност, то је била љубав која се догађа једном у животу.
И никада више.
Долазио је у кућу њеног оца врло често, били су пријатељи и кумови. Прво га је посматрала кришом, из прикрајка. Упијала је његове речи које је у салону дворца Дунђерски размењивао с њеним оцем. Били су то разговори о свакодневним друштвеним и политичким темама, понекад тешки, понекад лаки као перо. Уживала је у боји његовог гласа, допадало јој се све што је чула. Касније је схватила да јој се веома допада и то што види.
Није се облачио као сва господа. Увек је на њему био неки детаљ који га је разликовао, попут кравате у дречавим пурпурним и светложутим тоновима. Тај нехајни однос према свему што је профано и посвећење свему духовном огледао се и у избору онога што би ујутру облачио. Смејала се кад је једном приметила, гледајући из ходника, да је обуо чарапе различитих боја.
Све је то био њен Лаза, јединствен, непоновљив.
Није прошло много од првог сусрета с њим када је схватила да се заљубила у тог необичног човека, образованог, духом немирног, разбарушене косе, спонтаног и меланхоличног, очевог вршњака. Њен Лаза је био скоро три деценије старији од ње, а она ту разлику није примећивала. Неко се роди да увек буде старији од свог узраста.
То је била она.
Нису је ни у детињству интересовале игре с вршњацима. Учила је језике, немачки, француски, мађарски. Опчињавала ју је уметност, знала је да пусти сузу читајући поезију. Њен Лаза је писао песме. И то какве песме, од којих ти се учини да си међу јавом и међ сном.
Трудила се из све снаге да сакрије ту дубоку, немогућу љубав. Касније је схватила да се сиромаштво и љубав не могу сакрити. Лазине и њене дуге шетње по раскошном парку који је окруживао дворац Дунђерски почеле су да привлаче пажњу. Прво послуге, затим њених родитеља. Нико није одобравао зближавање два слична ума.
Чак ни Лаза.
Понекад јој се чинило да је љубав узајамна, отварао се, причао да ради на превођењу Шекспира, понекад би дошао у кућу, а да није пожелео да је види. То су били дани када је, згрчена на кревету, горко плакала.
Одлазио је од ње и враћао се. Борио се против те љубави најчешће самовањем у Крушедолу. Упијао је тишину манастирских зидова. Деловала је благотворно на његово срце. У тим данима, када га није било, била је сломљена, али не и поражена. Живела је за дан када ће га опет видети.
На вратима родитељске куће.
Повлачила се у собу, без потребе за јелом и пићем, посвећена читању. Мислила је, ако чита више, биће још ближа Лази. Можда баш у тренуцима те неподношљиве одвојености читају исту књигу?! После ће причати о свему што су прочитали… није то изгубљено време.
Лаза је био у Пешти, њу су послали у Беч. Знала је да је разлог тог изненадног путовања њена растућа меланхолија и неостварена љубав. Њени родитељи не знају да она и Лаза комуницирају на вишем нивоу. То што су удаљени километрима не значи да не размењују мисли и нежне речи.
Свакодневно.
Писали су јој да је у Пешти њен Лаза упознао Николу Теслу, научника српског порекла који живи у Америци. Кажу, „он ће ући у историју човечанства”. Говоре и да њен Лаза покушава да уговори брак између ње, Ленке, и тог научника. Зна да је то његов покушај да се одбрани од љубави.
Узалуд.
Од овакве љубави се још нико одбранио није.
У Бечу је. Сама. Расплет је близу… осећа.
Посвећено Ленки Дунђерски и Лази Костићу