Награђена прича на конкурсу Велики српски XIX век 2021. године
Беч, Академија, 1836.
„Све је било спремно за мој велики дан. Са својих двадесет и пет година први пут ћу излагати у овом храму уметности”, тако је размишљала млада Катарина Ивановић, једна сасвим обична девојка маестралног талента. Док се спремала да изађе у салу и прикаже свету свој „Аутопортрет”, крајичком ока је гледала у свој блок с цртежима. Окретала је листове, а на свакој страници налазио се по један цртеж који је обележио не само њено одрастање у Столном Београду већ и све препреке с којима се суочавала.
„Било ми је свега седамнаест година када сам уз новчану помоћ трговца Ђорђа Станковића дошла у Пешту”, присећала се Катарина, „била сам уплашена да ли ћу успети, да ли ће мој рад и таленат ико приметити.” Нервозно окрећући странице свог блока, уочила је цртеж који је нацртала као ученица у сликарском атељеу у Пешти. Био је то пејзаж реке. Нежно је заклопила очи и сетила се часа када је свом учитељу показала цртеж. – Не ваља, мора то много боље. Какви су то покрети оловком! – Оштре критике старог учитеља пробудиле су у њој горчину. Сетила се како ју је омаловажавао јер је жена. Говорио јој је како никада неће успети и како овом свету не треба жена са сладуњавим сновима о томе како може успети у свету мушкараца.
„Боже, колико сам само суза пролила сваки пут кад бих отишла да спавам. Можда је све ово узалуд, можда ја само улудо трошим своје време”, размишљала је.
Листајући странице блока, пронашла је свој први аутопортрет. Нежно је прешла руком преко њега, сетила се дана када је први пут крочила у сликарску школу у Пешти. Била је једина девојка у генерацији која је учила сликање. Њен први аутопортрет био је прожет тугом, недостајао јој је родитељски дом, а њен положај је био незавидан. Као једина девојка окружена младићима, свакодневно се сусретала с различитим увредама и шалама. Подругљиви осмеси и коментари били су саставни део њеног школовања у Пешти. Осећала је да се њен свет руши, осећала је да сваким даном све више копни и да своје дане троши на нешто што никада неће постати.
– Ти и не знаш да црташ, тужно је што и даље верујеш да можеш нешто да урадиш, за тебе је ипак да будеш домаћица! – Исувише грозно је звучало чак и сада када се присећала свега. Очи би јој засузиле, а њена танка доња усна нервозно би се померала од свег бола који је тада доживљавала.
Окренувши страницу свог блока, пронашла је цртеж жене која седи на клупи. Портрет је требало да личи на надалеко чувене портрете Елизабет Виже-Лебран. Тада је схватила да је откриће ове уметнице било пресудно за њен даљи рад. „Она ме је убедила да треба да будем боља, да треба да наставим даље.” Из ондашњих угарских и аустријских листова је читала о њој, чак је имала прилику да се и сама сусретне с једним њеним портретом. Био је то портрет једне остареле племкиње који је Катарина гледала с великим пијететом. Те боје, тај лик жене и ти нежни покрети у младој девојци су пробудили самопоуздање и жељу за даљим радом и успехом.
„Зашто ја не бих могла бити попут Елизабет Виже-Лебран”, помислила је, „ја вредим и не може ме нико спутавати на том путу.”
Од тада је сваки дан самоуверено долазила у сликарски атеље и била све боља и боља. Желела је успех, напорно је сликала, а њена незасита жеља задивила је чак и остарелог професора који није могао да поверује да је то она иста крхка девојка којој је цепао цртеже.
– Госпођице Катарина, за само годину дана ви сте показали шта значи труд и посвећеност. Сваким даном сте све бољи и бољи.
Чак и данас када се сети ових речи, Катарини се на нежном лицу појави широки осмех. Била је сигурна да све те лепе речи које је чула од учитеља нису биле из куртоазије, већ истинско човеково кајање јер није уочио да она, иако жена која сањари, може да напредује и успе. Тихо је уздахнула и схватила да је то животно поглавље било само почетак њене даље борбе.
Поправљајући своју косу и намештајући хаљину, сетила се дана када се сусрела са угарском грофицом Чаки.
„Она је била једна од оних који су желели да ми помогну, она ми је била и више од мецене, била ми је попут друге породице.”
Кроз осмех се сетила дана када ју је упознала. На завршној години школовања у Пешти организована је изложба слика свих ученика. Сала је била препуна младића који су се тискали где ће који поставити свој рад. Жеља им је била да буду примећени, да оставе што бољи утисак на своју породицу, али и да привуку потенцијалне мецене које ће улагати у њихов таленат.
Катарина је тог дана похитала да стигне. Чврсто носећи слику, она је сигурно корачала ка галерији, и не слутећи шта ју је тог дана чекало. Месецима је радила на портрету дечака код чијих је родитеља становала, а тим делом је желела да им се одужи за све што су учинили за њу. Ушла је у салу и пронашла прво место где ће изложити своје дело. Тек је тад схватила да су јој руке умазане бојом и да није пресвукла кецељу за сликање. Склонила је косу, увила је траком, а онда је са себе скинула умазану кецељу. Многи су се окретали за њом и иза леђа тихо говорили о њеној појави. Сала је врвела је од разних дама које су с подозрењем гледале у младу девојку, подсмехујући јој се и говорећи: – Погледај ову чупаву, ни стаса, ни хаљине. Ко је она уопште, зар нема кућно васпитање? – Катарина је стајала на рубу сале и мирно чекала почетак изложбе, била је уморна, али и потајно срећна јер је осећала да ће њен труд бити примећен.
Грофица Чаки је ушла у салу са својом пратњом, а све очи су тада биле упрте у њу. Била је то прелепа жена достојанственог држања која је на себи имала задивљујућу црвену хаљину. Корачајући салом као да су сви пред њом били мали, све наспрам ње било је кич. Грофица је гледала у сваку слику, покушавајући да процени да ли је та особа достојна њеног меценства. У разговору с различитим ученицима схватила је колико нескромности и прецењивања имају ови млади људи. Где је нестала та скромност и стидљивост, запитала би се понекад.
Пролазећи кроз салу, видела је иницијале К. И. – Ко је та особа? – упитала је своју пратиљу док је задивљено гледала у портрет маленог дечака. Катарина је тада била на другом крају сале, радознало разгледајући слике. Осетила је како ју је неко дотакао по рамену. Окренувши се, видела је испред себе једну младу жену која ју је упитала да ли је она та мистериозна особа иницијала К. И. Не знајући с ким разговара, наша К. И. је пришла својој слици, стидљиво се обраћајући грофици.
– Ја сам К. И. Име ми је Катарина Ивановић и долазим из Столног Београда – стидљиво је проговорила, спустивши главу.
– Мене се немој плашити, ја сам грофица Чаки и желим да будем твој мецена. Спремна сам да ти помогнем, желим да успеш. Ти имаш дар и за твоје име треба да се чује.
Катарина је узбуђено гледала, мислила је да сања. Једна велика грофица Чаки од свих ученика изабрала је баш њу. Тада је схватила како јој је цео свет отворен и како је спремна да својим талентом достигне незамисливе висине.
Тихо и скромно је изговорила: – Биће ми задовољство, хвала вам, али зашто ја?
– Видим да сте ви исувише скромни, ви сте једна млада девојка која није протраћила свој таленат и време. Морате ценити себе, ви делујете тако нежно и крхко, а стварате дивне ствари. Моје је задовољство што ћу ваш таленат приказати целом свету. Главу горе, исувише сте се погрбили, време је да се исправите.
Катарина је тада у њеним очима видела нежност и доброту. Она за њу више није била велика грофица, већ јој је сада била равна. Била је срећна што ју је неко подржао, али дубоко у себи је осећала страх, куда даље, како сад.
Следећег дана Катарина је била позвана на њено имање ван Пеште. Млада девојка једва је дочекала поновни разговор с грофицом. Њен први сусрет с летњиковцем био је чаробан. Различита осећања преплавила су Катарину, била је уплашена и размишљала је шта јој то ново грофица може рећи.
– Драга Катарина, добро дошли, изгледате јако лепо!
– Хвала вам, можемо ли прећи на ствар – дрхтавим гласом рече Катарина, док је у рукама нервозно држала торбицу.
– Делујете нервозно, госпођице Катарина – прекинула ју је грофица. – Знам да вас је наш синоћни сусрет исувише узбудио и да сада о свачему размишљате. Прећи ћу одмах ин медијас рес, као што кажу. Спремна сам да платим ваше даље школовање на Бечкој академији, наравно под условом да ви сликате портрете и жанр-сцене за моју породицу.
– Разуме се. Хвала вам, ја сам помало изненађена, све је ово за мене као сан. Потрудићу се да оправдам ваше поверење.
– Не сумњам, али ја у вама и даље видим страх и збуњеност.
– Све је ово за мене огроман корак, не знам да ли ћу то моћи. Ја овде немам никог свог. Сем вас и породице из Пеште, ја не познајем никог. Како ћу онда тек у Бечу живети!
– За то немојте бринути, чула сам да у Бечу има много ваших сународника који ужурбано јуре за Европом и знањем. Успећете, ваша судбина је да сада наставите своје школовање и усавршите свој дар. – Пријатељски је држећи за руку, грофица је покушала да је умири. Осећала је потребу да помогне тој младој девојци, била је сигурна да више неће бити узнемирена.
– Надам се, хвала вам, оправдаћу ваше поверење.
Од тог дана Катаринин живот је убрзано почео да се мења. Врло брзо је уписала академију, а њен сликарски дар уочили су многи. Те четири године су за Катарину биле попут опоравка од усамљености и неприхватања које је доживела у Пешти. Осмех и радост на њеном лицу били су сваког дана све шири и шири, а млада девојка је коначно имала прилику да буде са својим сународницима.
– Катарина! Катарина!
– Драга моја Мина, лепо те је видети. Да ли је твој отац добро? – Раздрагана и увек отмена Катарина поздравила се са својом пријатељицом Вилхелмином Мином Караџић, младом сликарком с којом је Катарина проводила најлепше дане у Бечу.
– Да ли си спремила хаљину за вечерас или опет чекаш да ти ја помогнем? Драга Катарина, увек у последњем тренутку одлучујеш шта ћеш обући.
– Вечерас је битан само мој „Аутопортрет”, а не ја, битно је да сам њега завршила. Имам лепу новост за тебе, вечерас долази и грофица Чаки, једва чекам да је упознаш. – Катарина је раздрагано и с детињим осмехом на лицу разговарала са својом Мином.
„Зар је већ време да кренем”, помислила је док је из сале допирао жагор. У последњим тренуцима је ужурбано исправила своју хаљину боје кајсије. Нервозно је спаковала свој блок с цртежима и тихо уздахнула: „Време је.”
Лаганим ходом ушла је салу. Сви су били ту, и Мина, и сви њени пријатељи, и професори. Сви су с дивљењем гледали и у њу и у њено дело. Било је нестварно.
„’Аутопортрет’ је круна мог напорног школовања, штета што моји родитељи нису сада са мном.” Поздрављајући све, осетила је да ју је неко дотакао по рамену исто онако као некада давно у Пешти. – Зар сте мислили да ја нећу доћи? Драга Катарина, изгледате величанствено. Никада нисам посумњала у вас, а „Аутопортрет” је нестваран! Када погледам у њега, видим једну младу особу која је прошла велики пут. Њено нежно држање и ова предивна сатенска хаљина говоре само једно, а то је да је дошло ново време за вас и ваш народ. Ви сте доказ да је дух Европе стигао међу ваше сународнике.
Катарина ју је задивљено слушала, била је пресрећна, али и помало забринута. Знала је како је она на самом почетку и како је пред њом велики пут, плашила се неизвесности, али је и даље у себи крила ону исту уплашену седамнаестогодишњу девојчицу која је дошла у Пешту. Само је нежним гласом рекла: – Ја сам тек на почетку.
Све награђене приче објављене су у књизи Велики српски XIX век.