Књига Родољубиве и друге песме представља избор мање познатих и ређе објављиваних песама Јована Јовановића Змаја.
Змај као песник изузетно великог опуса
Поред тога што је један од најзначајнијих песника српског романтизма Јован Јовановић Змај је и песник који је иза себе оставио веома велики опус. Велики број песама и привидна лакоћа са којом је писао поезију учинило је да његове песме делују једноставно, па одређују Змаја првенствено као дечијег песника. Такође, ово становиште лишило је део његовог опуса озбиљнијег критичког разматрања, покушаја систематизације или уобличавања Змајеве уметничке мисли која би обухватила његово дело у целини. Отуда жеља да се у књизи Родољубиве и друге песме обједине тематски разнородне, непознате и превиђене песме овог знаменитог романтичара.
Родољубива поезија
Родољубива поезија је популарна врста лирске поезије, усмерена на племенита осећања патриотизма и љубави према отаџбини. Често је красе дирљиви тонови, подсећање на славне историјске епизоде или напросто исказивање среће због припадности својој нацији, која се осећа као посебна и изузетна.
Змајева родољубива поезија
Код Јована Јовановића Змаја, родољубива поезија увек се изграђује на основи друштвене критике и просветитељско-образовних начела. Песме сабране у Родољубивим и другим песмама објављиване су по часописима као што су Невен, Орао, Јавор, Стармали током читаве његове каријере.
Освешћивање омладине
Змај својим песмама подсећа суграђане, а посебно млађе генерације на стубове на којима је наша нација изграђена кроз прослављање представа о Светом Сави, о боју на Косову и слави средњевековне српске државе, очување националног идентитета у периоду ропства, те идеала ослобођења у Првом српском устанку.
Занимљиву слику налазимо у песми Црквица Југа Богдана код Љубостиње: рушевина цркве без олтара и крова представља типичан романтичарски пејзаж, који треба да пренесе осећања меланхолије и пролазности; међутим, постоји и ироничан отклон од исте поетике, јер колективни субјекат препознаје да се „уздисањем пред прошлошћу” ништа не постиже. Ламентирање над славном прошлошћу неће променити садашњост и неће нас оснажити за будуће напоре.
Добре примере Змајеве родољубиве поезије представљају: Помисли, млада Србијо, Свети Сава, Пред сликом Југа Богдана, Ђед учи свог унука, Смрт Стеве Синђелића и његових триста другова, Деспот Ђурађ Бранковић II и друге песме.
Панславизам и слога
У складу са романтичарском панславистичком идејом, у овом избору нашле су се и песме које проповедају јединство у борби за слободу, заједничке корене, културне и политичке вредности.
Песма Образ доноси нам необичан поступак: у питању је поема или приповетка у стиху инспирисана кратком новинском вешћу из Црне Горе. У питању је самоубиство оца због тога што му је син окаљао образ и осрамотио породично име крађом државног новца, а интересантна је зато што се бави неким актуелним догађајем и то нимало прикривено; обрачунава се са друштвеним лицемерјем, јер је чланак изазвао много згражавања међу светом, али не и веће интересовање новина. Змај ће се јавити да прокоментарише да се код Црногораца овако нешто „ретко догађа” не због тога што нема таквих очева – већ што „далеко од ваших отрова” нема много таквих синова. Овде се упире прстом не само у исквареност и корупцију српске омладине већ и велико лицемерје њихових очева.
Родољубиве песме изражавају и потребу за слогом и јединством словенских народа: Приморкиња, Навире ноћ, На Велики петак, Понеари. Змајеве прогресивне политичке идеје и социјална критика најбоље се виде у песмама: Шта се чује, Омладини целој и једном делу њеном, Родио се Христос, Зар нема друга лека?, Балканско полуострво.
Програмске песме и романтичарска поетика
Поред родољубиве поезије у избору Родољубиве и друге песме Јована Јовановића Змаја заступљене су и друге поетске врсте. Ту мислимо на програмске, дескриптивне, социјалне, сатиричне и шаљиве песме.
Кроз своје програмске песме Змај устаје у одбрану стваралаштва и уметности од утилитарног захтева; у типично романтичарском заносу упоређује лепоту природе са лепотом поезије и сматра да ће песма „остати песма, ма је нико и не читао”, као што ће и неки цветак мирисати у свом куту, а да не мора инспирисати љубав младог момка или жалост старог оца (Стручак плаве љубичице).
У песми Сонет даје се шаљиво упутство за писање сонета, да би се поентирало тиме да ипак није свако ко уме да састави сонет Петрарка. Песма је занимљива јер представља типичну, романтичарску побуну против класицистичких правила форме и проналази духовит начин да таленат претпостави техници писања. Могло би се рећи да је ово једна од песама у којој се врло лепо види сам Змај, исто тако често под нападом да својим песмама не посвећује довољно пажње и да не влада теоријским и формалним вештинама.
Друштвена критика
Змај је друштвено ангажовани песник и његове песме врло често скрећу пажњу на друштвене појаве које је потребно разобличити и најоштрије осудити. Ипак, тон песама друштвене критике заузима читав дијапазон различитих осећања – од скретања пажње на социјалну неправду и најугроженије сународнике: болесне, сиромашне, децу, удовице, чији је тон трагичан и узвишен (Залутао анђео, Удела сиромашне удовице, Мало просјаче), преко оних које се баве критиком људских порока, чији је тон махом беневолентна шала (Песма о пићу, Ода кечиги, Риболошке ситнице), све до песама ангажоване политичке борбе, чији тон постаје изузетно бритак и прераста у сатирични напад (Слика садашњег друштва, Политика).
Преводи и препеви
У избору Родољубиве и друге песме посебно место нашао је и гласовити превод Јована Јовановића Змаја Пушкинове поеме Прича о рибару и рибици. Поред ове знамените поеме, у овом избору налазе се и разни препеви – Из космичких песама Јана Неруде, Анђео и ђаво (од К. Саса), Тал (од Хамерлинга) или Одговори (Ј. Ј. Мор) и много други.
Књига Родољубиве и друге песме Јована Јовановића Змаја може побудити интересовање не само проучаваоца и студената књижевности, већ и свих љубитеља српске културне историје, јер дају специфичну слику српског друштва у другој половини 19. века.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздатe неке од најлепших збирки српске поезије: Антологија дубровачке лирике Милана Решетара, Песме Јаше Томића, Седам лирских кругова Момчила Настасијевића, Поезија Стевана М. Луковића, Антологија новије српске лирике Богдана Поповића, као и биографију Јована Јовановића Змаја од Васе Стајића.
Сва дела Јована Јовновића Змаја можете видети ОВДЕ.