Luka Grđić Bjelokosić bio je istraživač narodnog života i običaja. U tom okviru je sakupljao i priče. U zbirci Stotina šaljivih priča on je zabeležio duhovite anegdote koje oslikavaju narodni humor.
MANGUPI I ŠERETI
One istovremeno prikazuju arhetipove likova kao što su šereti i mangupi. Ljudi koji umeju da se snađu, da se našale na tuđ ili sopstveni račun, i koji zbog svog vedrog duha uživaju simpatiju i popularnost kod naroda.
RAZNOLIKOST PRIČA
Kao i u narodnim pesmama, i među narodnim pričama prepoznavalo se više vrsta: bajke, poučne priče, šaljive… Osim toga, one su mogle biti različite dužine i sadržaja. Vuk Karadžić je najviše sakupljao bajke i slične kratke šaljive priče. Često je nailazio na više verzija jedne iste. Ove pak priče kod Grđića Bjelokosića u pojedinim detaljima odudaraju, jer po imenima ličnosti i po sadržaju deluje da mnoge potiču upravo iz Bosne i Hercegovine.
RAZNOLIKE ŠALE
U zbirci Stotina šaljivih priča šala se javlja na različite načine. Nekada junaci ismevaju sopstvenu grešku ili neuspeh u izvršenju nekog zadatka. Nekada pokušavaju duhom da prikriju svoj prekršaj. Ponekad se podsmevaju drugima. Često se kao junaci javljaju i lupeži ili lopovi kojima se ne zamera ukoliko je anegdota vezana za njih duhovita i ukoliko pokazuju smisao za humor. To govori da je sposobnost da se čovek nasmeje i zabavi oduvek bila visoko na listi poželjnih osobina u našem narodu. Određena vrsta mangupluka se čak „prašta” ako je reč o veštim ili simpatičnim junacima. Posebno onima koji na kraju priznaju sopstvenu nesposobnost.
MATERIJAL ZA ANALIZU SISTEMA VREDNOSTI
Tako ova zbirka mudrog Luke Grđića Bjelkosića predstavlja dobar materijal za analizu vrednosti u našem narodu. Moguće je da su likovi prevaranata i lopova u nekim slučajevima idealizovani, Oni su bili tii koji su se dovijali u borbi s Turcima. Ili pak zato što je narod kroz njih ispoljavao sopstvenu detinjastu potrebu za buntom. Ipak, dobro je što je „navijanje za negativca” ostalo u okvirima zabave i nije preraslo u društveni kodeks ponašanja.
VERE I ODNOSI VERNIKA
U pojedinim pričama zbirke Stotina šaljivih priča na duhovit način prikazani su i odnosi među različitim verama. Tako, u jednoj pripovesti hodža i pop obojica žele najmasniji deo jela. Do toga probaju da dođu praveći se da ilustruju filozofiju svoje vere. Cilj je da se verske razlike prevazilaze naglašavanjem univerzalnih ljudskih osobina, pa i mana. Lakše je bilo nasmejati se i prihvatiti razlike, nego pretvoriti ih u izvor mržnje. A priznanje da smo svi „na isti način ljudi” povezivalo je zajednicu.
NADMUDRIVANJE
Neke priče koje je u ovu zbirku sakupio Luka Grđić Bjelokosić pak govore o krađi ili nadmudrivanju, ali akcenat je na duhovitoj osveti, a ne na sukobu. U priči o pobratimima, gde je Novak prevario pobratima Sulju i prisvojio zajednički plen, ovaj mu kasnije ukrade skuvano meso dok je spavao. Kada je Novak probao da iz kotla izvuče meso, umesto njega izvlačio je opanke i obuću. Bio je to znak da je ostao bez plena. Njegova reakcija nije bila ljutnja već duhovit komentar: „E, Suljo, Suljo, bud mi odnese meso, čemu mi opogani kotô?” U ovakvim pričama vidi se da je narod humorom učio da ne prihvata sve k srcu, već. Već se inat i ljutnja mogu pretvoriti u smeh i opuštanje. One imaju i korektivnu funkciju – da one koji su suviše napeti i skloni svađi nauče da postoji i drugi način reagovanja.
HUMOR NAS JE ODRŽAO
Humor je oduvek bio deo narodnog kulta. Mnoge pripovesti u knjizi Stotina šaljivih priča, koje prikazuju situacije bliske svakodnevnom životu, unosile su radost i povezivale ljude kroz zajednički smeh. Tako je nastao i očuvao se kult pripovedanja šaljivih anegdota u društvu. I on se održao do naših vremena. I danas su omiljena okupljanja ona na kojima se prepričavaju duhovite priče i anegdote, koje opuštaju, zbližavaju i omogućavaju da se život posmatra iz vedrije vizure.
LOKALNA KULTURA
U nekim pričama spominju se konkretna mesta poput Gacka, Sarajeva, sela Srđevići. Ponegde se izričito kaže da se radnja odigrava u Bosni. Time se u pričama oseća duh života na tim prostorima. Pprisustvo muslimana, svakodnevni zanati, ponos hercegovačkim duvanom i druga obeležja lokalne kulture.
Važno je istaći da Grđić Bjelokosić u zbirci Stotina šaljivih priča nije vršio selekciju na „bolje” i „slabije” priče. On je u nju uneo mnoge, pa i one jednostavne i ne toliko duhovite. Ali i takve su cdragocene kao građa za proučavanje narodnog života.
MUDRI PREVARANTI I OSTALA EKIPA
Priče su uglavnom kratke, anegdotskog tipa, sa tipičnim likovima: mudrim prevarantima, naivnim seljacima, hvalisavim ženama. Kroz njih upoznajemo svakodnevicu naših predaka, ali i vrednosni sistem: ono što je prihvaćeno i poželjno, ali i ono što je bilo istisnuto ili zabranjeno, a čemu se narod ipak potajno divio – snalažljivost, buntovnost, zadirkivanje. To svedoči da narodni humor nije bio isključivo crno-belog karaktera. U njemu je bilo zrelog pogleda na život.
ŽIVOT JE NEKAD SIV…
Iako je usmeno nasleđe negovalo podelu na dobro i zlo radi vaspitavanja mladih, zdrav razum je nagoveštavao da pomalo nestašluka ili manji prekršaj ne moraju da znače katastrofu. Upravo taj „sivi” pogled na život u knjizi Stotina šaljivih priča svedoči o realnoj, zreloj percepciji stvarnosti.
U okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdata su dela Luke Grđića Bjelokosića uz knjige Sime Trojanovića i Tihomira Ostojića imaju važno mesto kao vredni izvori etnografskih i informacija i svedočanstvo o važnim začetnicima ove naučne oblasti kod nas.
Sva dela ovog pisca možete pronaći OVDE.