Иако данас мање познато, име Тихомира Р. Ђорђевића може само служити на понос нашим хуманистичким наукама. Као проучавалац народне прошлости и обичаја, отиснуо се много даље од пуког откривања и бележења.Он им приступа питајући се о људској суштини, сврси постојања, суштини организације друштва у циљу егзистенцијалног опстанка и побољшања квалитета живота. Бави се, дакле, најважнијим питањима која су и данас у средишти интересовања савремених мислилаца. Па и не само то.
ОБИЧАЈ – ШТА ЈЕ ТО ЗАПРАВО
Остојић нам даје најпотпуније дефиниције појмова и феномена из области етнологије па и социологије и филозофије. Ево како на почетку књиге Наш народни живот, изабрани чланци објашњава шта је обичај:
„Обичаји су искуством и навиком створене одредбе, које, као какви закони, иако нигде нису написане, управљају целокупним животом и радом извеснога друштва.
О постанку обичаја врло је тешко рећи што позитивно, исто онако као што је тешко рећи и о постанку народних песама, приповедака, игара и других општих творевина и тековина једне примитивне друштвене заједнице. Изгледа да су првобитно многи обичаји, можда и највећи њихов број, били искуством стечене навике, које су најбоље одговарале, или бар по изгледу најбоље одговарале, општим потребама једне друштвене заједнице.”
Чини се да нико и није дао прецизније објашњење. Оно је истовремено и полазиште од кога крећу појединачне анализе различитих обичаја – сведочанстава историје људског рода.Тако да је и сама књига Наш народни живот, изабрани чланци Тихомира Р. Ђорђевића много више од приказа народног живота.
УСЛОВИ ЖИВОТА – ВАЖАН ФАКТОР
Он надаље објашњава и како услови живота диктирају који ће се обичаји и где развити , а посебно се бави феноменом чврстог чувања обичаја и када постану несврсисходни.Иако у свом низу књига Наш народни живот он заправо одређује тему којом се бави и пре свега о њој пише, у овом избору: Наш народни живот изабрани чланци, износи своја теоријска начела. Конкретно, прави поделу обичаја на социјалне, економске, религиозне, правне…
Занимљиво је и да Тихомир Р. Ђорђевића анализира историјски развој и судбину обичаја код нас:
„Наша стара племенска организација морала је бити оштећена државним уређењем. Одредба 69 члана Душанова законика да се себри (слободни држављани) не смеју скупљати у зборове значила је забрану племенских и браственичких скупштина, које су до државне организације биле народни социјални обичаји.
ПРАВДА, КОЛЕКТИВНА И ИНДИВИДУАЛНА ОДГОВОРНОСТ
Наше државе средњега века узеле су на себе и врло много ствари из правних обичаја, те су и они били оштећени. Наместо божјега суда (мазије), суда добрих људи, вражде (мирења крви), заведени су судови и на њих пренесена суђења. Некадашња колективна одговорност редуцирана је на одговорност куће или појединих правих криваца. И тако даље.”
И због овога је дело Наш народни живот, изабрани чланци једно од оних које нашу науку повезује са светом. То је књига која нам на једноставан начин објашњава оно што је део наше културе, што нам је познато од детињства али нисмо никако себи могли да објаснимо одакле то долази, зашто је баш такво, како се мењало.
ЈАСНО ПРИПОВЕДАЊЕ
Посебна предност писања Тихомира Р. Ђорђевића је у његовој јасности. Подједнако га могу читати колеге професионалци и обични појединци заинтересовани за наше претке и њихов живот.
Како је хришћанство повезано са великим сегментом наше културе, Остојић расветљује контекст развоја и промене у обичајима са доласком хришћанства, дајући нам одговор на питање зашто чак и данашњи празници, правила живота и понашања на одређене датуме и у одређеним деловима године садрже црквене, али и неке старије традиционалне елементе:
„Напоредо са преласком из племенског у државни живот јавља се у нашем народу и хришћанска религија, сасвим другојача од дотадашње, обичајима чуване, народне религије. Борба између хришћанске и народне религије и између нових хришћанских и старих паганских обичаја у нашем народу водила се дуго и различито код различитих питања.”
КАДА СЕ ШТА ДЕСИЛО У НАШОЈ КУЛТУРИ
Специфична вредност дела Наш народни живот, изабрани чланци је и у Остојићевом познавању хронологије развоја културе у ширем смислу. Те након анализе утицаја хришћанства он се бави наредном великом променом у животу наших предака – доласком Турака, те каже:
„Падом наших земаља под турску власт нестало је у њима и закона по којима се дотле живело. Наместо њих понова оживљују стари народни правни обичаји.”
Можда се у том виду регресије и крије нека врста снажног континуитета и везе са далеким прецима, која истовремено нашем народу увек, у свакаквим тешким временима гарантује заједништво, повезивање ради опстанка, можда зато што ти обичаји, мотиви, митови у сваком појединцу буде нешто што је део колективног несвесног, о коме је Јунг говорио. У том смислу Наш народни живот, изабрани чланци је и дело о нашем менталитету и његовом развоју, о колективној психологији.
ТЕОРИЈСКИ ЗАКЉУЧЦИ – СУВО ЗЛАТО
И док уживамо читајући запажања Тихомира Р. Ђорђевића о појединачним обредима и обичајима, ови теоријски делови његовог опуса представљају најважнији извор знања о нашем идентитету и култури, те треба да представљају полазиште за сваког савременог проучаваоца.
Наш народни живот, изабрани чланци Тихомира Р. Ђорђевића уз дела Луке Грђића Бјелокосића, Симе Тројановића и Милана Јовановић Батута представљају непроценљива дела наше етнологије и историје приватног живота наших предака, те су бенефит какав немају баш све нације, и стога важан део Порталибрисове едиције Отргнуто од заборава.