Изузетан допринос Јована Суботића развоју историјске драме у српској историји књижевности друге половине деветнаестог века огледа се већ и у самом броју драма које је написао: Херцег Владислав (1860), Звонимир (1862), Прехвала (1863), Немања (1863), Милош Обилић (1864), Бодин (1864), Краљица Јакинта (1865), Крст и круна (1870), Сан на јави (1869).
Сам захтев историјског тренутка у коме се конституише српска национална држава такав је да инспирише писце да се баве националном прошлошћу. Јован Суботић у својим драмама посеже за врло широким распоном историјских периода српске државе.
Крст и круна или Крунисање Стевана Немање, краља српског (1870) је пригодна драма писана у склопу светосавских свечаности и представља укрштај кључног тренутка биографије Растка Немањића и преломног часа српске историје: помирење браће Вукана и Стефана. Вукан, најстарији Немањин син, отуђује се од заједничке идеје о српској држави и у жељи да власт преузме од свог млађег брата Стефана окреће се мађарском краљу Андрији, који му обећава војну подршку.
Крст и круна почиње доласком Светог Саве и Стефана Првовенчаног у Вуканов војни камп, јер желе да га приволе да се одрекне свог отпадништва и да напусти погубни савез са мађарским краљем. Дипломатска мисија Светог Саве у драми је јасно осликана као божја воља кроз чуда које Сава изводи: када Вукан дигне руку на свог брата, рука ће се осушити; када краљ Андрија не буде хтео да одустане од освајања српских земаља, разболи му се син; када Сава молитвом излечи краљевог сина, он ће у знак захвалности одустати од војног похода на Србију и своју војску повести у ослобађање Христовог гроба.
Крст и круна се завршава на српској сцени ретко виђеним спектаклом у коме је представљено крунисање првог српског краља са свим церемонијалом, са акцентованим владарским инсигнијама, уручивањем скиптра и полагањем круне на владарску главу. Насловни симболи, крст и круна, ту су да обележе јединство државе и цркве, на коме се средњевековна српска држава темељи, а које је укорењено у односима двојице браће. Врхунац пригодне драме код нас догађа се управо у остварењу Јована Суботића Крст и круна.
Звонимир, краљ хрватски (1862) је историјска драма чије постојање указује и на велики значај који је Јован Суботић имао за подизање хрватског позоришта и драмске уметности. Јован Суботић је од 1863. до 1867. године био председник управног одбора Загребачког казалишта, за које време је врло ангажовано радио на уређењу репертоара овог позоришта и подизању глумишта на професионални ниво.
Дмитар Звонимир је био хрватски краљ од 1075. до 1089. године. Звонимир је драма о ступању овог краља на престо са којим хрватска држава улази у доба мира и просперитета, јер ће зауставити унутрашње размирице. Након смрти краља племство улази у сукоб јер нема достојног наследника, али зато има много претендената на престо. Два главна супарника су Звонимир и Петар. Њихов сукоб је дубок и има дугу предисторију, и није државнички већ породични: бан Петар није дозволио брак бана Звонимира и своје кћерке. Бан Петар изазива чак и оружани сукоб властеле у својим настојањима да осујети долазак избраног краљевог наследника на престо, а чији је заточник бан Звонимир. Драма ће се разрешити трагичким расплетом свих токова радње, којим ће – стицајем околности – Звонимир постати нови краљ.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге мање познате драме историјске тематике као што су: Краљева сеја и Демон Милана Јовановића Морског, Трагедија Обилић Симе Милутиновића Сарајлије, Цар Лазар Матије Бана, Историјске драме I и Историјске драме II Јована Стерије Поповића, Немања и Тодор од Сталаћа Милоша Цветића, Смрт Уроша Петог Стефана Стефановића, Историјске драме Драгутина Илића, Песме и драме Милутина Бојића и многе друге.
Сва дела Јована Суботића можете видети ОВДЕ, а књигу Крст и круна и Звонимир ОВДЕ.