Priče o životima i stvaralaštvu tri književnika sabrane u Književnim spisima Milana Savića donose vrlo sveže i nove uvide u kulturni život Srba krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka.
Književni spisi sabiraju tri rada Milana Savića različita po zamisli, zahvatu i obimu – od prigodnog, euloškog govora posvećenog Niki Maksimoviću, preko studije o pesništvu Stevana Kaćanskog, do ozbiljne i sveobuhvatne knjige o Lazi Kostiću, koja se u jednakoj meri bavi biografijom slavnog pesnika kao i kritičkim osvrtom na njegovo delo u celini.
Milan Savić ne samo što je bio savremenik trojice književnika o kojima piše već ih je poznavao, sa njima sarađivao i, u slučaju Laze Kostića, bio vrlo blizak i intiman prijatelj. U tom svetlu, osvrt na njihove živote dobija ne samo na autentičnosti i memoarskom prizvuku već Savić ove kritike daje iz vrlo lične perspektive i sa namerom da odbrani ne samo književni rad ovih pregalaca od nekada oštre, paušalne ili nepravedne kritike već i da ih ustanovi kao jasan kanon srpske književnosti.
U pogovoru knjige o Lazi Kostiću nalazimo vrlo vredan osvrt na sopstveni metod:
Pored moga iskustva, družeći se s Lazom toliko godina, držao sam se i onog što sam od pouzdanih ljudi čuo, a naročito onog što je Laza sam o sebi u svojim pismima, spisima i pesmama naveo. S njegovim književnim radom postupao sam prema mojim ličnim utiscima i ubeđenjima. Razume se da iznosim i ono što su drugi o njemu i njegovu radu pisali, bilo povoljno, bilo nepovoljno. A i tu sam iznosio mišljenja ozbiljnih ljudi.
Stilski posmatrano, Milan Savić je vrlo jasan i precizan u svojim razmatranjima, prošaran anegdotama, potkrepljen pismima i drugom dokumentarnom građom, polemički nastrojen prema imenovanim, ali često i samo nagoveštenim „neprijateljima” na kritičkoj književnoj sceni. Književne spise krasi upravo ovaj stil, neobična mešavina naučnog, kritičkog i memoarskog pisanja koja se vrlo prirodno i lako čita; današnjem čitaocu donosi i vrlo zanimljive uvide i rasvetljenja nekih čuvenih slučajeva ili skandala u kojima Savić ima potrebu da razjasni ili odbrani književnike, da njihove postupke obrazloži i da, na kraju krajeva, steknemo utisak o čoveku iza pesnika.
Na primer, govoreći o školovanju i razvitku Laze Kostića, nailazimo na sledeću anegdotu:
Godine 1866, kad postade doktor prava, izabran je za nastavnika u novosadskoj Gimnaziji. Predavao je latinski, nemački i – botaniku. Kad su nastavnici delili predmete, nije se našao stručnjak za botaniku. Tada reče Laza: „Kad se već mora neko blamirati, mogu i ja”, pa se primi toga predmeta. Al’ se Laza nije blamirao. On je već iz gimnazije doneo popriličnog znanja, a i spremao se. Bio je dobar predavač, samo ne i tačan. Umesto u 1/4 ulazio je u 3/4 kojeg časa u razred i ostao tako u njemu svega četvrt sata, jer iz razreda je izlazio vrlo tačno i savesno.
Književni spisi Milana Savića predstavljaju i jedan faktografski opis vremena i prilika u Vojvodini tokom druge polovine devetnaestog veka, perioda koji je označen političkom borbom za srpsku državu, koja će biti okončana tek velikom pobedom u Prvom svetskom ratu. Književni i kulturni delatnici bili su u tom periodu neodvojivi od političkog angažmana, često cenzurisani, sklanjani ili čak zatvarani zbog svojeg rodoljublja i nacionalnih ideja. I Laza Kostić, i Kaćanski, i Nika Maksimović razmatraju se i sa stanovišta političkih ideja i doprinosa nacionalnim interesima.
Svoju knjigu o Lazi Kostiću Milan Savić završiće rečima:
Ovaj rad, koji sam započeo u naše tamne i očajne dane, svršavam u naše svetle i srećne dane. Bogu hvala i neodoljivoj hrabrosti srpske vojske! Ja s mirnom dušom mogu, već duboko u zimnje doba moga života, pogledati u srpsku budućnost i zahvalno sklopiti oči, kad sam na javi video čemu sam se jedva u svojim snovima mogao nadati.
Na kraju, vredno je pomenuti i to da Milan Savić, pišući o svojim savremenicima i procenjujući njihov rad piše i o svojim načelima, stavovima i svom pogledu na različite probleme: od društvenih tema kao što je nemaština pozorišta, preko hladnoće ili hostilnosti austrougarskih vlasti prema srpskom pitanju, sve do razmatranja životnih navika u jelu i piću, veselih društava, damskih salona i pokojeg skandala, slomljenog srca ili opisa čistog obešenjaštva.
Književni spisi Milana Savića mnogo su više od kritike stvaralaštva Laze Kostića, Stevana Kaćanskog ili Nike Maksimovića: oni su duhovito, zanimljivo svedočanstvo o jednom vremenu, specifičnom geografskom prostoru Vojvodine, te jednoj književnoj, društvenoj i političkoj sceni koja se danas s punim pravom smatra prekretničkom u našoj istoriji.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdate i druge manje poznate književne studije i kritike, kao što su: Moje simpatije Marka Cara, Pozorišne kritike Milana Grola, Književne kritike Ljubomira Nedića, Članci i predavanja Bogdana Popovića i mnoge druge.
Sva dela Milana Savića možete videti OVDE, a knjigu Književni spisi OVDE.