Горски вијенац Петра II Петровића Његоша сматра се најзначајнијим делом целокупног његовог стваралаштва. Песник је овим спевом настојао да опева истрагу потурица у Црној Гори, догађај за који је веровао да се одиграо крајем XVII века у време владике Данила, првог великог Петровића. Његош је ову историјску тему схватао као почетак свеопште борбе српског народа за слободу, и управо је највећа слава и најдубља заслуга Црногораца у томе што су на својим горама сачували пламен слободе и отпочели борбу за ослобођење.
Иако је истрага потурица формално главна тема дела, Његош се није ограничио на историјску реконструкцију. У спев је унео мноштво призора из свакодневице црногорског живота: описе обичаја, сусрета, разговора, путовања, обреда, празничних тренутака и драматичних сцена. Због тога би, како примећује Милан Решетар, било могуће избацити стотине стихова без нарушавања основне радње; ипак, управо ти умеци спеву дају чар, поетику и богатство које су га учинили најраширенијом српском књигом XIX века.
Основна фабула може се сажети у неколико сцена. Главари Црне Горе окупљају се на Ловћену о Тројицама да размотре како да спрече ширење исламске вере међу својим народом. После неуспешног првог сабора, друга скупштина – о Малој Госпојини на Цетињу – доноси одлуку да се потурице позову на договор и наговоре да се врате прадедовској вери. Турске поглавице долазе на састанак, али не пристају на покрштавање. Тада, под снажним подстицајем игумана Стефана, главари полажу заклетву да ће силом очистити земљу од „некрста”. Трећи део приказује исход – на Божић и Нову годину стижу вести да је одлука извршена и да је Црна Гора очишћена од потурица.
У том смислу, структура Горског вијенца заиста подсећа на драму. Први део представља експозицију – објашњење узрока окупљања и мотивације главних јунака; други део носи тежиште радње; трећи доноси разрешење. Ипак, упркос драмском облику, ово дело није класична драма: нема строгог јединства радње, ликови нису развијени у складу са захтевима драматургје, а сам Његош га није делио на чинове и сцене, нити је замишљао да се изводи на позорници. Зато га је и назвао „историческо собитије”. Овај драмски спев написан је по правилима романтичарске поетике, односно почива на правилу да не постоји строга граница међу књижевним врстама и да се оне могу преплитати.
Историјска тачност истраге потурица, међутим, остаје спорна. Док неки стари извори потврђују да је владика Данило покушавао да спречи ширење ислама и да је било сукоба са потурицама, други – међу њима и Руварац у свом делу Montenegrina – доводе у питање чак и то да је икада дошло до организоване истраге у облику у ком је у делу описано. Ови историјски подаци, ма колико интересантни, ипак не умањују уметничку вредност Његошевог спевa.
Највећа снага Горског вијенца лежи управо у његовој поетичности: у језику, метафорама, снажним сликама, у драматичним дијалозима, у мудростима које изговарају ликови као што је игуман Стефан, али и у оним дубоко субјективним мислима које Његош ставља у уста владици Данилу. У томе се открива аутор сам – филозоф, владалац, пророк, песник који размишља о слободи, моралу, вери и људској судбини.
Горски вијенац је зато више од историјске драме. Он је мит, национални еп, поетска визија о борби за опстанак, слободу и достојанство. Управо у споју историје, предања и поезије лежи његова непролазна вредност.
Више о Горском вијенцу пронађите у предговору Милана Решетара под називом Живот и рад Петра Петровића Његоша.
Порталибрис је објавио још српских класика које можете погледати ОВДЕ.
Сва дела Петра Петровића Његоша можете видети ОВДЕ, а књигу Горски вијенац ОВДЕ.