Димитрије Мита Ценић (1851–1888) припада кругу значајних српских публициста и политичких делатника друге половине XIX века, а у историји српске друштвене мисли заузима посебно место као један од првих социјалиста. Његов кратак, али изузетно буран живот обележен је непрекидним сукобом са ауторитарним режимом краља Милана. Био је прогањан, затваран, али је увек настављао са доследном борбом за политичке слободе и друштвену правду.
Рођен је 29. септембра 1851. године у Београду, у угледној грађанској породици. Још као млад човек укључио се у јавни живот, показујући изразито интересовање за новинарство, књижевност и политичку теорију. Под утицајем европских социјалистичких идеја и домаћих демократских покрета, Ценић је развио критички однос према постојећем друштвеном поретку и владавини династије Обреновић.
Мита Ценић прво студира права на Великој школи 1869, али већ следеће године одлази у Москви, где уписује медицину. Тамо се повезује са руском револуционарном омладином, скреће на себе пажњу полиције, па се враћа у Србију и наставља студије права. Укључује се у социјалистички покрет и блиско сарађује са Светозаром Марковићем. Заправо, после смрти Марковића 1875. један је од ретких припадника социјалистичког покрета који остаје доследан Марковићевим идејама, и једини је који и даље покреће социјалистичке новине. И после шестогодишњег тамновања, када све више његових другова прелази у радикале, и Пера Тодоровић и Никола Пашић, Мита Ценић не одустаје и покреће лист Радник. Због социјалистичких ставова оштро га је напао Лазар Пачу, говорећи да је Ценић вулгаризовао идеје социјализма. Тада је уследила веома занимљива вишегодишња полемика измећу Мите Ценића и Лазара Пачуа. Ценић је осамдесетих година XIX покренуо и неколико других часописа: Борбу (1883), Истину (1884), Час (1886).
Због ширење социјалистичких идеја и у Србији долази у сукоб са влашћу и полицијом. Напушта Србију, одлази у Земун, па у Нови Сад, где наставља политички рад. Долази у сукоб и са аустријском полицијом, приморан је да напусти Нови Сад, и одлази у Париз (1872). Наставља студије медицине, дружи се са револуционарном студентском омладином, и – бива оптужен за припремање завере против владајуће династије, односно атентата на краља Милана. Осуђен је и протеран из Француске. Одлази у Швајцарску, затим Енглеску, и враћа се у Србију 1874. године.
Од тада је под сталним полицијским надзором. При покушају да са Јованом Милинковићем Алавантићем штампа социјалистички лист, полиција га хапси и оптужује да је припремао атентат на краља. Осуђен је на осам година робије у тешким оковима. Ово је свакако и најтежи период у Ценићевом животу, а године проведене у затвору оставиће трајне последице по Ценићево здравље, међутим, нису успеле да му сломе дух нити уверења.
„Мене пустише 1880. године, 3. јуна. По молби моје матере кнезу, то се помиловање учинило. И ја протамновах и претрпех све могуће невоље од 3. септембра 1874. све до 3. јуна 1880. године, и то не рачунећи Париз!”
Своје затворско искуство Ценић је овековечио у мемоарском делу Испод земље или Моја тамновања, које представља једно од најпотреснијих сведочанстава о политичким прогонима у Србији XIX века. У тим записима, писаним снажним и непосредним стилом, он описује сурове услове тамничког живота, психолошке и физичке патње које је трпео, али и чврстину своје веру у праведније друштво.
Димитрије Мита Ценић преминуо је 21. фебруара 1888. године, релативно млад, исцрпљен болешћу и последицама дугогодишњег заточеништва. Иако његов живот није био дуг, његов допринос српском новинарству, политичкој мисли и социјалистичком покрету остао је значајан и важно га је истицати. Ценић је остао упамћен као симбол политичког страдања, али и као доследан борац за слободу мишљења, правду и достојанство појединца.
Сва дела Мите Ценића која је објавио Порталибрис можете видети ОВДЕ.