Помало необично, а некако опет однекуд већини нам познато име Људевита Вуличевића подсећа на постојање једног културног круга који су у прошлости чинили становници Дубровника и његове околине. И он сам је на известан начин представник те групације која је у време када је Вуличевић живео и стварао имала свој смисао и која је одражавала потребу одређеног броја људи да се културолошки дефинишу и изразе, а у питању су Срби католици са поменутог простора. Односно они који су се тако осећали и свој идентитет тежили да изразе и захтевају његово признање.
Људевит Вуличевић (1839–1916) био је српски писац, есејиста, филозоф и свештеник. Потиче из Цавтата и, као што је речено, припада кругу Срба католика. Након пучке школе приступио је фрањевцима, јер су се у то време млади талентовани људи обично на тај начин образовали, па је он међу братијом завршио средњу школу. Затим се школовао у Венецији, где је студирао филозофију и теологију, а потом се вратио у своју земљу, у Дубровник. Његова позната сачувана дела су Моја мати, Сила у савјести и есеј Моја вјера.
Спис Људевита Вуличевића Мoја мати (који физички и тематски претходи есеју Сила у савјести) представља исповедни есеј у коме он даје одушка својој жалости због умрле мајке, износи своје искрене и снажне емоције према њој, а та туга и потиштеност на неки начин су повод да испише своја размишљања о оној најдубљој теми – о смислу живота. Већ на почетку сусрећемо се са нихилистичким ставом Вуличевићевим.
Оно што је интригантно је и Вуличевићево инсистирање на припадности српској нацији иако је католик, који се још међу фрањевцима школовао. Он чак опомиње српску омладину, бринући за будућност:
„Јеси ли се ти, српска омладино (улазећи у кругове и посједе туђијех народа), посрамила простотом и сиромаштвом нашега народа? Да си овако учинила, ти би тешко била сагријешила и народу и матери и богу; вељу и богу, што он хтједе да се твој дух зачне, упути у здраво, красно и јуначко српско тијело.”
Људевит Вуличевић исто тако доживљава Дубровник као српски, као и Цавтат,, па каже:
„Цавтат, српски цвијет, дивотно цавти поред српског Дубровника.”
Помиње и да је одрастао на српској народној песми: „Мати ми јасно пјеваше, и српскоме пјевању учаше мене, дијете своје љубљено.”
Можда је најупадљивији детаљ да на једном месту Људевит Вуличевић говори и о српском мору – дакле, морало је постојати и оно друго, хрватско, али Срби су један део обале својатали:
„А доље на Веленскому мору, српскому мору, чуло би се гдје рибари (возећи и рибајући) пјевају цавтатске милопјевке. Ала рајскијех часа!”
У есеју Сила у савјести он говори о људској психи, духу, и покушава да пронађе одговоре на питање зашто имамо свест, савест, зашто смо такви какви јесмо. У том смислу он је филозиф, социолог, али и психолог. Проналази везу између духа једног човека и његовог васпитања, односа са мајком и у том контексту Вуличевић, иако је локални аутор и мислилац, бави се универзалним. Он заправо, као и наравно и многи други писци и мислиоци, успева да самим посматрањем дође до велике истине којом ће се тек након њега бавити психологија и психијатрија на научни начин.
Људевит Вуличевић специфичан је и као нихилиста. У поменутим есеју Моја мати он у кратком низу мисли износи своју не баш ведру филозофију о човековом постојању:
„Шта је живот? Тајна. Од колијевке до гроба тајна стере своје копрене; и у свјетлости је нама тајна. Шта је живот? Не знам. Гдје је истина? Од своје је младе доби почех тражити и још се трудим не бих ли је нашао. Шта ћу добити својијем трудом? Ни уму истине, ни срцу утјехе. Веома ми је жалостан живот. Памет ми се у сумњи забуњује и губи. Ја свагда, непрестано желим, а не знам што желим; љубим, а не знам кога љубим. Срце ми гине у жељи; чезнем у љубави. Живљењу нема сврхе.”
Рад Људевита Вуличевића је вредан и необичан за време у коме је живео, па је част имати га у својој културној баштини.
Сва дела овог писца можете видети ОВДЕ.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис издао је многа дела заборављених писаца међу којима су и: Бранимир Ћосић, Милица Јанковић, Јелена Димитријевић и многи други.