Српска народна јела и пића занимљиво је Порталибрисово издање. Овога пута реч је о кувару и то књизи на чијим се корицама налазе два аутора – Станоје М. Мијатовић и Лука Грђић Бјелокосић. Заправо, реч је о издању које обухвата два у потпуности засебна и самостална кувара. Један је Српска народна јела (с прилогом о пићима) у Левчу и Темнићу и њен аутор је Станоје М. Мијатовић, а друга је Српска народна јела у Херцеговини и у Босни и њен аутор је Лука Грђић Бјелокосић.
На први поглед, ово је феноменално штиво за све љубитеље кувања, посебно оне који би да завире у неке старинске рецепте, да уживају у њиховом укусу, да их с љубављу и пажњом припремају својим најмилијима. Иако све наведено заиста и јесте тако, Српска народна јела и пића никако не треба свести само на штиво за куваре и домаћице, ово издање је много више од тога. Штавише, она може бити и те како занимљива и онима који према кувању немају нарочитих афинитета, и то стога што у њој, осим самих рецепата, или боље рећи, упоредо са самим рецептима, аутори Станоје М. Мијатовић и Лука Грђић Бјелокосић износе фина и суптилна културолошка и етнолошка запажања. Ако још имамо у виду да су обухваћени различити предели из којих рецепти потичу (Левач, Темнић, Босна и Херцеговина), онда је слика о ширини коју нам ово дело пружа потпунија.
Већ летимичан поглед на садржај књиге Српска народна јела и пића читаоцу ће потврдити наведене тврдње. На почетку, пре рецепата, у првом делу, чији је аутор Станоје М. Мијатовић, прво наилазимо на текст о судовима, односно посуђу! И тада схватамо да ово није кувар у ком ћемо читати сувопарне спискове намирница и штура објашњења у неколико реченица.
Ово је дело које преноси дух времена, које слика обичаје и навике везане за исхрану, а самим тим и за свакодневни живот, а у најширем смислу говори и о социјалном и економском статусу људи и утицају који он има на њихове прехрамбене навике. Ни религијски аспект није занемарљив, па тако сазнајемо симпатичну чињеницу да су људи углавном користили различито посуђе за припрему посних и за припрему мрсних јела, како се не би посна јела на неки начин „омрсила”. Ако је и било потребно да се неки суд користи за посно јело након што је у њему припремана мрсна храна, јер материјално стање није дозвољавало да баш све посуђе потребно у кући буде дуплирано, већ само оно јефтиније, онда је наступао процес „испошњавања” тог посуђа. Дакле, само из овог кратког дела који је написао Станоје М. Мијатовић сазнајемо толико занимљивости о животу и навикама људи.
Српска народна јела и пића су изузетно благо и за лексикологе и лексикографе, али и дијалектологе. Колико се само занимљивих, непознатих или слабо познатих речи из различитих крајева налази у овој књизи, а све, наравно, у вези са храном, кувањем, намирницама и сл. Наведимо управо као пример називе посуђа: каленице, ћасе, чорбалуци, црепуље, тестичићи. Нисмо сигурни да би просечан говорник српског језика из прве знао шта тачно ове речи означавају. И други аутор, Лука Грђић Бјелокосић, допринео је, наравно, богаћењу лексичког и дијалекатског знања речима са простора Босне и Херцеговине.
Неопходно је још нагласити да књига Српска народна јела и пића, осим ових финих културолошких, етнографских, па и језичких занимљивости, садржи и засебне делове који се баве навикама, обичајима и веровањима везаним за јело и храну. Станоје М. Мијатовић пише чак и пословице о јелу, али и сујеверје везано за храну (празноверице, како он каже). Поред тога, читаоцу даје и упутства за пристојно и пожељно понашање приликом јела.
Лука Грђић Бјелокосић, с друге стране, осим великог броја рецепата, говори о начину постављања стола, али и разлици која у томе постоји у граду и на селу. Од њега добијамо и садржајан опис припреме зимнице у Босни и Херцеговини. У сваком случају, Српска народна јела и пића су права ризница података о некадашњем начину живота, навикама, веровањима, обичајима, коју треба отргнути од заборава и сачувати за неке будуће генерације да у њој уживају, али и да из ње уче толико тога новог.
Подсећамо да је у оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис објавио и друге интересантне етнографске књиге: Чаршија и култура Сретена Динића, Старинска српска јела и пића Симе Тројановића, Примјери чојства и јунаштва Марка Миљанова, Како је постао Београд Михаила С. Петровића, Живот и обичаји народа српског Вука Стефановића Караџића, Живот Срба сељака Милана Ђ. Милићевића и многе друге.
Књигу Српска народна јела и пића можете погледати ОВДЕ.