Песме Ива Војновића, иако су само део његовог опуса, представљају супстрат емоција и слика које су аутентичне и препознатљиве када је овај аутор у питању. Лападски сонети вероватно су најрепрезентативнији део поезије Ива Војновића. Они у себи носе све оне манире које обележавају прозна и драмска дела овог ствараоца, али овде се најбоље виде и најјаче су апострофиране романтичарске тенденције, сентименталност, дубок осећај природе, прожимање унутрашњег и спољашњег, огромна његова љубав према приморју и острвима, и наравно Дубровнику.
Занимљиво је да песме носе и неку врсту сете, или бар однос према некадашњој величини и значају Дубровника, и оне су добоко прожете мислима о том граду, о свему што он симболише и представља, посебно за људе са тог поднебља.
Вероватно највећа вредност збирке Песме Ива Војновића је приповедни елемент у многим од песама. Поред оних које су чиста осећања, описи, које су заправо сасвим лирског садржаја, ту су и песме које дају упечатљиву слику живота, типске карактере, износе мисли људи, цитате, осврт на изглед града или објекте, све оно што се уобичајено или спорадично догађа на Лападу или у том крају – и те су слике са неком врстом приче, догађаја толико снажне и упечатљиве да представљају готово нешто јединствено у светској књижевности, пре свега у контексту везе те слике са неком емоцијом или мудром животном поруком коју Иво Војновић датом песмом износи.
У песмама Војновић комуницира са природом, он преноси шта море говори, разговара са цвећем, чемпресима, и ти разговори нису било који, већ питање о магији тог простора, о животу и смрти, колу среће, апсурдима света и живота.
И ту се пре свега види да је дух Војновићев, као уосталом и његово читаво стваралаштво, па и песништво, неодвојиво од тог простора. У збирци Песме примећује се да се Иво Војновић заправо толико осећа блиским са вресовима, чемпресима, хридима да они са њим разговарају, он их разуме, уме да проникне у њихово расположење, које је често рефлекс његових емоција, посебно оних које експлицитно не открива… Иако у светској литератури постоје многи песници који се везују за свој завичај или простор о коме пишу, ретко се проналази песник толико срастао са својим крајем, као да о другоме нечему и не би имао шта да каже, као да је његово постојање један бескрајни дијалог и размена мисли, слика, осећања, немуштих речи са морем, хридима, хладовитим местима, тајним скровиштима, и као да је циљ његовог писања и певања искључиво да пренесе те тајне, ту енергију која циркулише између њега и дубровачких пејзажа и кутака, као да то све већ постоји у њему, у етру, а онда он то само ставља на папир.
Занимљиво је да Иво Војновић и експлицитно говори о тој вези и љубави према свом завичају и најдражем простору (што се види у неколико песама у збирци Песме) али издвајамо само неколико стихова где се види да је тај однос готово љубавнички:
Зашто ме гледаш, тврда хриди моја (…)
Ти знаш да љубим твоје скуте благе
и пусте гаје, куда ловор листа,
и кам, и бор и прах те земље драге (…)
У овој збирци налази се и поетска драма Гундулићев сан. Она је смештена у збирку Песме Иве Војновића јер, иако је драмске форме, садржи све кључне какрактеристике његовог песништва и са њим чини једну целину. Однос према Гундулићу је јасан, он је узор и нека врста светиње и за Ива Војновића и за многе друге песнике са тог поднебља, а ова краћа драма има и везу са традиционалним дубровачким позоришним стваралаштвом, самим тим што је један од ликова вила. Занимљивост је и то да је у њој употребљена фраза „река снова”, која се појављује у модерној поезији Нено Белана, и која је опет везана за далматинско приморје.
Сам Иво Војновић каже да је песма настала поводом откривања споменика Иву Гундулићу и да су глумили његов брат и сестра, и објашњава да је циљ био управо слога, слављење заједништва, али да се већ у то време појављују сепаратистичке тежње, шовинизам, стимулације трвења Срба и Хрвата. Сигурно је да је Иво због тога патио као представник српке породице на тлу Дубровника, који је католички и који ће постати хрватски, истина у оквиру Југославије.
Међу осталим стиховима у збирци Песме Ива Војновића је и једна необична, посвећена успомени на Даницу Христић. Овде се код Војновића, као и на неким местима у драми и прози, појављује мотив мајке, свете велике мајке, која је, велика и неприкосновено важна готово као неко централно женско свето биће, као Богородица, Госпа, која има важно место и у некој религији града Дубровника, а неко објашњење за то је и Војновићев снажан однос према мајци, о коме сведочи његов брат у предговору, и уопште светиња посебне жене која је у лику мајке, јер идеализације жене, девојке, драге код Војновића и нема. Све то је добар материјал и за психолошку анализу његовог бића, које је доказ да снажно лирко песништво постоји и без упорног инсистирања да се пише искључиво и увек о мушко-женској љубави.
Порталибрис је издао и друга дела заборављених писаца у оквиру едиције Отргнуто од заборава, међу којима су Људевит Вуличевић, Божидар С. Николајевић, Светозар Ћоровић, Војислав Ј. Илић Млађи.
Збирку Песме Ива Војновића можете пронаћи ОВДЕ.