Милан Савић писао је и књижевне критике. Његови најзначајнији критички текстови сврстани су у две свеске Из српске књижевности – слике и расправе. Прва свеска изашла је 1898. године и у њој се налазе текстови о Кости Трифковићу, Стефану Стефановићу, Јовану Стерији Поповићу, Јакову Игњатовићу, Милици Стојадиновић Српкињи, Милану Јовановићу, Милораду Шапчанину, Мити Поповићу, Миши Димитријевићу, Лази Лазаревићу и Војиславу Илићу.
Друга свеска Из српске књижевности – слике и расправе Милана Савића објављена је у Новом Саду 1910. године. Овде су текстови о књижевном стваралаштву Јована Јовановића Змаја, Илије Округића Сремца, Илије Огњановића Абуказема, Сима Матавуља и Паје Марковића Адамова. Овим текстовима претходи још један Савићев текст, који се зове Хумор народа српског.
Овај текст којим почиње друга свеска Из српске књижевности – слике и расправе Милана Савића говори о хумору свуда око нас, као и о непрестаној људској потреби за шалом и смехом. Од давнина је шала била присутна код људи који седе и препричавају приче једни другима, па отуда не чуди што у народном стваралаштву има доста хумора. Како су овим богате народне пословице, приповетке, загонетке, подскочице или изреке, тако су богате и српске народне песме. Сетите се само шаљивих народних прича попут Еро и кадија, Еро с онога свијета, Пустио бих ја њега, али неће он мене и многих других са којима се сусрећемо још од малих ногу. Када је у питању народна поезија, Милан Савић у другој свесци Из српске књижевности – слике и расправе помиње како у јуначким песмама и нема много хумора, али ипак да га негде у дубини и можемо наћи. За пример даје песму Женидба Марка Краљевића, где се један велики епски јунак заљубљује и због тога постаје збуњен и неспретан, а да би скупио храбрости да изађе пред краља Шишманина, морао је мало да попије вина. Савић констатује да хумора ипак има више у женским песмама, а углавном је увек нека ситуација у којој се захваљујући лукавству надмудри неко. Интересантно је како хумор никад није исти, те је некад једар, ведар, прикладан, а некад чак ласциван. Некад хумор зна да „пецне”, и у том случају реч је о сатири. 
Анализирајући песништво Јована Јовановића Змаја, Милан Савић каже да му је поезија осећајна и да је он написао најлепше српске песме. Змај је романтичан у својој поезији, нарочито то показују песничке збирке Ђулићи и Ђулићи увеоци. А како Савић почиње другу свеску Из српске књижевности – слике и расправе текстом о хумору, не треба заборавити да је Змај и сатиричар, а његово хумористичко песништво је широко, па чак и у дечјим песмама. „Ни његова шала, најумиљатија у српској књижевности, не дира нам осећање. Што нам је свима узвишено, и њему је; што нам је свима смешно, и њему је. Истина, Јовановић је почесто с назорима појединаца долазио у сукоб и није их штедео, али он је то баш и хтео; хтео стога што су се назори тих појединаца штетно косили с општим назорима, с оним што је целом нашем народу светиња.” „Док су били дани ведри, дани љубави, певао је Јовановић љубавне песме, а уз њих и шаљиве.”
У другој свесци Из српске књижевности – слике и расправе Милан Савић пише позитивно и о делима Илије Округића Сремца, посебно истичући позоришну игру Саћурица и шубара и Шокицу, коју сматра „најсавршенијим позоришним делом”. Округићева једра шала види се у шаљивим играма Уњкава комедија и Пишчева кубура.
„Хумористе и сатиричари заузимају важан положај у народном васпитању. Што не може добар савет, замерање, па најпосле ни полиција, то може сатиричар. Он је неслужбени коректор мана и заблуда како појединаца тако и читавих друштава, и многи и многи ће се два и трипут промислити да л’ да учини ово или оно што се с општим моралом не слаже, иако зна да му од стране полиције и суда неће бити ништа. Њему је невидно за леђима сатиричар, који ће њега и његов рад истаћи руглу, било усмено било у јавним гласилима.”
Врло је интересантно читати у другој свесци Из српске књижевности – слике и расправе о књижевном раду Илије Огњановића Абуказема и Сима Матавуља. У овим текстовима осећа се и Савићев близак однос са овим писцима, пријатељски је наклоњен, а чак је дао и неколико писама или делове писама које је са Матавуљем размењивао. Судећи по ономе из писама, види се да је Симу Матавуљу било важно како су му дела прихваћена од стране критичара и распитивао се код Милана Савића да ли је он читао и оценио. Говорећи о хумору у српској књижевности, немогуће је не поменути роман Бакоња фра Брне.
Критички текст којим се завршава ова књига је о Паји Марковићу Адамову, српском књижевнику чија дела приказују српског сељака. Ако волите да читате Јанка Веселиновића, онда је Адамов прави избор за вас. Мада је најпознатији по књизи На селу и прелу, коју је Јован Скерлић оценио добро, не треба заборавити да је писао и драму Поп Доброслав. И овде можете читати неке преписке Пајине са Миланом Савићем.
Подсећамо да се у оквиру едиције Отргнуто од заборава објављене и друге сличне књиге, као што су: Књижевне критике и Из новије српске лирике Љубомира Недића, О Јовану Јовановићу Змају Лазе Костића, Српска књижевност у XVIII веку Јована Скерлића итд. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлајн куповина књига.
Књигу Из српске књижевности – слике и расправе погледајте ОВДЕ, а сва дела Милана Савића ОВДЕ.