Milan Savić pisao je i književne kritike. Njegovi najznačajniji kritički tekstovi svrstani su u dve sveske Iz srpske književnosti – slike i rasprave. Prva sveska izašla je 1898. godine i u njoj se nalaze tekstovi o Kosti Trifkoviću, Stefanu Stefanoviću, Jovanu Steriji Popoviću, Jakovu Ignjatoviću, Milici Stojadinović Srpkinji, Milanu Jovanoviću, Miloradu Šapčaninu, Miti Popoviću, Miši Dimitrijeviću, Lazi Lazareviću i Vojislavu Iliću.
Druga sveska Iz srpske književnosti – slike i rasprave Milana Savića objavljena je u Novom Sadu 1910. godine. Ovde su tekstovi o književnom stvaralaštvu Jovana Jovanovića Zmaja, Ilije Okrugića Sremca, Ilije Ognjanovića Abukazema, Sima Matavulja i Paje Markovića Adamova. Ovim tekstovima prethodi još jedan Savićev tekst, koji se zove Humor naroda srpskog.
Ovaj tekst kojim počinje druga sveska Iz srpske književnosti – slike i rasprave Milana Savića govori o humoru svuda oko nas, kao i o neprestanoj ljudskoj potrebi za šalom i smehom. Od davnina je šala bila prisutna kod ljudi koji sede i prepričavaju priče jedni drugima, pa otuda ne čudi što u narodnom stvaralaštvu ima dosta humora. Kako su ovim bogate narodne poslovice, pripovetke, zagonetke, podskočice ili izreke, tako su bogate i srpske narodne pesme. Setite se samo šaljivih narodnih priča poput Ero i kadija, Ero s onoga svijeta, Pustio bih ja njega, ali neće on mene i mnogih drugih sa kojima se susrećemo još od malih nogu. Kada je u pitanju narodna poezija, Milan Savić u drugoj svesci Iz srpske književnosti – slike i rasprave pominje kako u junačkim pesmama i nema mnogo humora, ali ipak da ga negde u dubini i možemo naći. Za primer daje pesmu Ženidba Marka Kraljevića, gde se jedan veliki epski junak zaljubljuje i zbog toga postaje zbunjen i nespretan, a da bi skupio hrabrosti da izađe pred kralja Šišmanina, morao je malo da popije vina. Savić konstatuje da humora ipak ima više u ženskim pesmama, a uglavnom je uvek neka situacija u kojoj se zahvaljujući lukavstvu nadmudri neko. Interesantno je kako humor nikad nije isti, te je nekad jedar, vedar, prikladan, a nekad čak lascivan. Nekad humor zna da „pecne”, i u tom slučaju reč je o satiri. 
Analizirajući pesništvo Jovana Jovanovića Zmaja, Milan Savić kaže da mu je poezija osećajna i da je on napisao najlepše srpske pesme. Zmaj je romantičan u svojoj poeziji, naročito to pokazuju pesničke zbirke Đulići i Đulići uveoci. A kako Savić počinje drugu svesku Iz srpske književnosti – slike i rasprave tekstom o humoru, ne treba zaboraviti da je Zmaj i satiričar, a njegovo humorističko pesništvo je široko, pa čak i u dečjim pesmama. „Ni njegova šala, najumiljatija u srpskoj književnosti, ne dira nam osećanje. Što nam je svima uzvišeno, i njemu je; što nam je svima smešno, i njemu je. Istina, Jovanović je počesto s nazorima pojedinaca dolazio u sukob i nije ih štedeo, ali on je to baš i hteo; hteo stoga što su se nazori tih pojedinaca štetno kosili s opštim nazorima, s onim što je celom našem narodu svetinja.” „Dok su bili dani vedri, dani ljubavi, pevao je Jovanović ljubavne pesme, a uz njih i šaljive.”
U drugoj svesci Iz srpske književnosti – slike i rasprave Milan Savić piše pozitivno i o delima Ilije Okrugića Sremca, posebno ističući pozorišnu igru Saćurica i šubara i Šokicu, koju smatra „najsavršenijim pozorišnim delom”. Okrugićeva jedra šala vidi se u šaljivim igrama Unjkava komedija i Piščeva kubura.
„Humoriste i satiričari zauzimaju važan položaj u narodnom vaspitanju. Što ne može dobar savet, zameranje, pa najposle ni policija, to može satiričar. On je neslužbeni korektor mana i zabluda kako pojedinaca tako i čitavih društava, i mnogi i mnogi će se dva i triput promisliti da l’ da učini ovo ili ono što se s opštim moralom ne slaže, iako zna da mu od strane policije i suda neće biti ništa. Njemu je nevidno za leđima satiričar, koji će njega i njegov rad istaći ruglu, bilo usmeno bilo u javnim glasilima.”
Vrlo je interesantno čitati u drugoj svesci Iz srpske književnosti – slike i rasprave o književnom radu Ilije Ognjanovića Abukazema i Sima Matavulja. U ovim tekstovima oseća se i Savićev blizak odnos sa ovim piscima, prijateljski je naklonjen, a čak je dao i nekoliko pisama ili delove pisama koje je sa Matavuljem razmenjivao. Sudeći po onome iz pisama, vidi se da je Simu Matavulju bilo važno kako su mu dela prihvaćena od strane kritičara i raspitivao se kod Milana Savića da li je on čitao i ocenio. Govoreći o humoru u srpskoj književnosti, nemoguće je ne pomenuti roman Bakonja fra Brne.
Kritički tekst kojim se završava ova knjiga je o Paji Markoviću Adamovu, srpskom književniku čija dela prikazuju srpskog seljaka. Ako volite da čitate Janka Veselinovića, onda je Adamov pravi izbor za vas. Mada je najpoznatiji po knjizi Na selu i prelu, koju je Jovan Skerlić ocenio dobro, ne treba zaboraviti da je pisao i dramu Pop Dobroslav. I ovde možete čitati neke prepiske Pajine sa Milanom Savićem.
Podsećamo da se u okviru edicije Otrgnuto od zaborava objavljene i druge slične knjige, kao što su: Književne kritike i Iz novije srpske lirike Ljubomira Nedića, O Jovanu Jovanoviću Zmaju Laze Kostića, Srpska književnost u XVIII veku Jovana Skerlića itd. Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je onlajn kupovina knjiga.
Knjigu Iz srpske književnosti – slike i rasprave pogledajte OVDE, a sva dela Milana Savića OVDE.