Branislav Nušić – Devetsto petnaesta: Tragedija jednog naroda

Devetsto petnaesta: Tragedija jednog naroda je memoarsko delo u kom Branislav Nušić pripoveda svoje uspomene o kobnim događajima 1915. godine – o povlačenju čitavog jednog naroda i napuštanju granica svoje domovine.

Devetsto petnaesta se od mnogo poznatije Autobiografije, dela istog žanrovskog određenja, razlikuje ne samo po osnovnom tonu već i po tome što fokus pripovedanja nije na privatnom životu autora. Devetsto petnaesta donosi široku sliku stradanja čitavog naroda, te je pripovedanje okrenuto ka istorijskim, društvenim i političkim događajima u ovim prelomnim trenucima. Ovo delo predstavlja potresno svedočanstvo u kome sudbina autora nije u prvom planu, već je njegovo lično stradanje utopljeno u kolektivnu tragediju.

Sama ličnost autora je veoma važna kada je memoarska proza u pitanju, ne samo zato što je prošlost predmet subjektivnog sećanja autora već i zbog prilike velikih i značajnih ličnosti da određenim događajima prisustvuju ili čak imaju aktivnu ulogu u njima. Memoari Porte Mateje Nenadovića, Vuka Karadžića, vojvode Živojina Mišića donose nam sasvim jedinstvenu perspektivu istorijskih događaja, jer su ovi autori, za razliku od običnog sveta, bili u samom centru zbivanja, te su mogli ne samo da svedoče o događajima, već i da utiču na njih. Sa druge strane, memoarski spisi Ljubomira Nenadovića, Dragomira Brzaka, Rastka Petrovića ili Miloša Crnjanskog donose nam visoku književnu vrednost i pasiviziranu poziciju svedoka.

Nušićeva Devetsto petnaesta bez sumnje pripada ovom drugom korpusu memoarske proze, jer sam autor u njoj nije glavni junak, već su to, kao i on, obični ljudi čije tragične sudbine opisuje, o kojima svedoči i sa kojima duboko saoseća. Nušić je samo jedan od stradalnika u opštem vrtlogu istorije – a nesreća čitavog kolektiva upravo je zbir svih pojedinačnih tragedija. Ti obični ljudi o kojima ćemo čitati u ovoj knjizi nisu romaneskni likovi, već izrastaju u prave simbole narodnog stradanja. Ovi ljudi nemaju lična imena, već su nosioci određenih društvenih kategorija: majka stradalog deteta, obeščašćena devojka, Srbin prebeglica iz austrougarskih redova, dezerter iz srpske vojske, vojnik koji nije uspeo da zaštiti svoju porodicu. Njihove sudbine postaju opšti, amblemski primeri stradalništva.

Branislav Nušić bio je naglašeno svestan uloge koju će Devetsto petnaesta imati kao deo istorijske građe o patnjama srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. Ovo delo nije pisao iz lične ili sujetne potrebe, već iz dubokog osećanja dužnosti da izloži „sve natčovečanske napore i sve velike patnje srpskog naroda”.

„Beležio sam, opažao i saosećao sam u pojavama koje su se zbivale oko mene ili doprle do mene, jer, učesnik i sam u velikoj nevolji, nisam ni mogao dalje dogledati. Moja knjiga završava u Peći, jer se tu završava i tragedija naroda. Odatle dalje nastaju tragedije pojedinaca, od kojih svaka za se zaslužuje po jednu ovoliku knjigu”  – Branislav Nušić.

Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava izdavačke kuće Portalibris reizdata i druga slična dela manje poznati autori kao što su: Kosta Hristić (Zapisi starog Beograđanina), Slobodan Jovanović (Spomenica), Ljubomir Nenadović (O Crnogorcima), Milutin Garašanin (Dokolice), Dragiša Vasić (Devetsto treća), Prota Mateja Neneadović (Memoari).

Svi naslovi dostupni su na sajtu Portalibrisa i moguća je online kupovina knjiga.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *